ŠARMER I ISTRAŽITELJ NOĆNIH MORA - „Kiša“ br. 10; izdavač Udruženje ljubitelja devete umetnosti „Svet stripa“, 2017.

Dilan Dog jedan je od najpopularnijih junaka u strip ponudi italijanske izdavačke kuće “Serđo Boneli Editore” odnosno “Boneli komiks”. Prvi broj serijala pojavio se oktobra 1986. a ovaj (anti)heroj vrlo brzo - posle samo par brojeva - postaje izuzetno popularan i prodavan (tiraži su bili i do 300.000 primeraka po broju a početkom 1990-tih Dilan Dog je širom sveta imao tiraže od neverovatnih milion primeraka po broju). Dilan Dog je pred publiku stigao pošto su menadžeri i vlasnici “Boneli komiksa”, početkom 1980-tih, zaključili da, u cilju opstajanja i širenja firme, moraju početi da menjaju dotadašnju ponudu vestern stripova. Na tom talasu se 1982.g. pojavio “Marti Misterija”, detektiv nemogućeg, strip verzija Indijana Džounsa, naučnik-avanturista koji rešava svakovrsne svetske istorijske tajne i misterije. Dilana Doga je osmislio Ticijano Sklavi (1953), novinar i pisac, kao mladog muškarca burne prošlosti - bivši policajac, lečeni alkoholičar sa nikad zalečenim ljubavnim ranama - koji živi u Londonu, na adresi Krejven Roud broj 7,  a zanimanje mu je privatni detektiv za, ni manje ni više, noćne more. Dilan je prepoznatljivo odeven u crni sako, crne pantalone i crvenu košulju, nosi meke cipele, vozi “bubu” registracije DYD666, svira klarinet (dok Šerlok Holms svira violinu), u slobodno vreme sklapa maketu galije, vegetarijanac je, izbegava nasilje, ne poseduje nadljudske sposobnosti ali ima peto-i-po čulo. Kako to priliči strip ikonografiji Dilan ima pomoćnika koji je “pljunuti” Gručo Marks (1890-1977) iz filmova o braći Marks (iz prvih decenija XX veka); Gručo puši cigare, priča glupave viceve i plaši gazdine klijente, unosi zabunu i paniku a u odlučnom času dobacuje Dilanu revolver koji rešava problem (osim ako nije prazan). Treći stalni član ove trojke je inspektor Blok, bivši Dilanov nadređeni u Skotland Jardu, spreman da pomogne Dilanu i “pokrije ga” ako treba; Blok željno očekuje penziju i manje-više vešto krije svoju (nimalo ružičastu) prošlost. Najčešći tražioci Dilanovih usluga su žene prema kojima je on “slab” što znači da će rešiti njihove probleme ali se i zaljubiti u njih. A problemu-slučajevi su raznovrsni - zombiji, vampiri, svakojaka čudovišta, masovne ubice, tajanstveni nestanci, ukleta mesta… Sklavi je vešto gradio priče pune strave, misterije i gorko-slatke melanholije uz povremene kritičke opaske na savremenu zapadnu civilizaciju. Intenzivni ritam izlaženja stripa tražio je ogromnu koncentraciju i mentalni napor pa su pored Sklavija epizode počeli da pišu i drugi autori sa promenjivim uspehom uprkos Sklavijevom nadzoru. Sve je ovo dovelo do pada popularnosti i prodaje pa je izdavač angažovao nove urednike, scenariste i crtače kako bi serijal povratio staru slavu. U tim su kreativnim traganjima i oscilacijama kvaliteta-prodaje prošle čak tri decenije kontinuranog izlaženja stripa. U međuvremenu su generacije čitalaca odrastale i stasavale sa Dilanom koji je postao deo njihove svakodnevice i mentalnog profila. U Jugoslaviji Dilana Doga je objavljivao ekskluzivni Bonelijev saradnik “Dnevnik”; tokom godina raspada savezne države, građanskog rata i formiranja novih država, Dilan je menjao izdavače, legalne i pirate, zbog čega je izlazio neredovno pa je poremećeno praćenje originalnih edicija. Konačno je, u Srbiji, Dilana “preuzeo” izdavač “Veseli četvrtak” koji objavljuje redovne mesečne sveske ali i posebne serije odnosno kolekcionarska izdanja.

U čast tri decenije od pojave Dilana Doga, kragujevačko Udruženje ljubitelja devete umetnosti „Svet stripa“ posvetilo mu je, pod naslovom „Priče o Dilanu Dogu“, 10. broj časopisa „Kiša“. Na 105 stranica našlo se tridesetak autorskih tekstova, dva intervjua, jedna tekstualni zapis javne tribine, kratki strip  (Zlatibora Stankovića i Harisa Varajića) i par ilustracija nagrađenih na rođendanskom konkursu “Veselog četvrtka” i ”Sveta stripa” raspisanom u okviru Međunarodne strip-konferencije “Kragujevac, godine šeste”. Tekstovi se kreću u rasponu od sintetičkog bavljenja ovim junakom kao fenomenom savremene masovne kulture, preko kritičkih osvrta na razvoj serijala do analiza određenih epizoda i opusa pojedinih scenarista (i njihovog “tretmana” Dilana Doga) odnosno analize crtačkih stilova i manira crtača. Veoma su zanimljivi tekstovi koji posmatraju Dilana ženskim očima. Naime, Dilan je jedan od retkih strip junaka koga podjednako čitaju i momci i devojke pa je svakako interesantno čitati šta to devojke-žene vole kod njega - a to je njegova ljubavna povređenost i ranjivost koje prosto vape za (ženskom) utehom, prevaspitavanjem i nadziranim “odrastanjem”. Bilo da su pozicije autora fanovske ili učene nema ultimativno crno-belih stavova; oni koji vole Dilana priznaju da su stripovi nejednakog kvaliteta dok oni koji kažu da im Dilan nije omiljen temeljno obrazlažu svoje stavove. Zahvaljujući ovome “Priče o Dilanu Dogu” nisu puko glorifikovanje-osporavanje strip štiva već skup tekstova koji iz raznih uglova sumiraju dosadašnje domete ovog serijala odnosno njegov uticaj na čitaoce i širu kulturu što ga kvalifikuje kao relevantan zapis o duhu i stanju jednog vremena.

Svojevrsni “specijalitet” broja su intervjui sa Paolom Barbato, aktuelnom i hvaljenom scenaristkinjom Dilanovih avantura i Robertom Rekionijem, scenaristom i novim urednikom serijala, odnosno zapis sa tribine “Dilan Dog - 25 godina sa nama” na kojoj su učestvovali scenaristi Paola Barbato i Mikele Medu te crtač Fabije Ćeloni. To je retka prilika da se pročitaju promišljanja autora koji neposredno stvaraju Dilanove avanture, od njihovih viđenja Dilanove slave, uvažavanja rada prethodnika do ideja o tome u kom pravcu bi detektiv trebao da se razvija. Ono što svi ističu jeste da je prostor u kome se kreću jasno omeđen Sklavijevim postavkama serijala i njegovim dozvolama da te postavke kontrolisano menjaju a što je neminovni danak radu u okrilju korporativnog stripa.

Rečju, “Priče o Dilanu Dogu” neizostavno su štivo za njegove dosadašnje obožavaoce i izuzetno dobar uvod u ovaj strip svet za sve nove i znatiželjne ljubitelje strašnih priča u slikama.

(“Dnevnik”, 2018.)

STRAŠNO, STRAŠNIJE, NAJSTRAŠNIJE I DILAN DOG – Pred premijeru predstave “Istraživač noćnih mora”, rađene po motivima stripa o Dilanu Dogu, na sceni Pozorišta mladih

U galeriji junaka strip kuće Serđa Bonelija, za pitanja „zone sumraka“ zadužena su dva momka: Marti Misterija, detektiv nemogućeg, i Dilana Dog, istraživač natprirodnih pojava – noćnih mora. Ovog potonjeg stvorio je 1986.g. Ticiano Sklavi kao crnokosog stanovnika Londona, neobavezno ali elegantno odevenog u crni sako, crvenu košulju, farmerice i komotne „spenserice“. Dilan je bivši policajac koji se, malo svojom voljom, malo sticajem okolnosti (pre)često susretao s mračnim tajnama psihe, sumanutim ubicama, monstrumima, vampirima, vukodlacima, zombijima, vanzemaljcima... tako da je, konačno, napustio državnu službu i posvetio se nesigurnom privatnom biznisu istraživača/detektiva, u čemu mu pomaže i odmaže Gručo Marks (jedan od braće iz popularnih crno-belih komedija). Rešavajući (ili barem pokušavajući da reši) bizarne slučajeva Dilan uspeva da otkriva velike i male tajne i misterije (mada iz priča ne izlazi uvek kao pobednik), usput zavodeći svoje klijentkinje (i protivnice), svirajući klarinet, slažući maketu starog jedrenjaka i trpeći uvrnute Gručove šale i viceve. Često su njegovi zadaci puni nasilja, krvi i prosutih utroba ali ima i onih nabijenih skrivenom jezom na mračnim, bizarnim mestima. Kvalitet priča varira, od intrigantnih do predvidivo rutinskih ali serijal uspeva da izgradi i održi prepoznatljivu atmosferu što ga je ustoličilo kao jedan od uspešnijih proizvoda Bonelijeve agencije koji ima prođu širom sveta.

Od prvog broja iz oktobra 1986. brojem sa naslovom „Zora živih mrtvaca“, (scenario Ticijano Sklavi, crtež Anđelo Stano, korice Klaudio Vila), Dilan Dog postojano, iz epizode u epizodu, izgrađuje sopstvenu prošlost odnosno internu ikonografiju. Povremeno sarađuje sa svojim bivšim šefom inspektorom Blokom, koji prema njemu ima zaštitnički stav. Čitaoci takođe upoznaju i Dilanovu kući prepunu bizarnih predmeta koji, prema potrebi, bivaju upotrebljeni za rasvetljavanje problema. Jedna od ponovljenih situacija je i ona u kojoj Gručo dobacuje Dilanu revolver (ali se dešava da promaši ili da ono što baci uopšte nije očekivani predmet). Dilan nije ljubitelj putovanja ali se ponekad ipak odvaži da promeni mesto rada. Jedna od njegovih avantura (u dva dela, 1990. i 1992.) spaja ga sa Martijem Misterijom (svojevremeno je bilo reči da će se takvi susreti nastaviti ali za sada se to nije desilo). Ticijano Sklavi voli da u priče doda malo aluzija na klasičnu literaturu strave i užasa ili na popularne mitove, što ume da oplemeni avanture. Ipak, kako je Sklavi gubio interes za svog junaka a izdavač insistirao da se ispoštuje ritam izlaženja strip svezaka, „Dilan Dog“ je postao predmet manufakturnog rada nekoliko scenarista i crtača koji se smenjuju i stvaraju epizode vrlo neujednačenih kvaliteta. Uz stalne mesečne sveske, lansirana su i specijalna (maksi, gigant, godišnja) izdanja „Dilana Doga“ odnosno reprinti starih epizoda, kolekcionarska izdanja kao i prateća „galanterija“ (razglednice, blokovi, šolje za kavu i sl.). Istraživač noćnih mora preselio se i na filmsko platno u dva filma „Dellamorte, Dellamore“ (1994) i „Smrt noći“ (2010).

            U ovom trenutku „Dilan Dog“ je planetarno poznat i (manje ili više) popularan strip serijal sa velikim tiražima; objavljivan je i u SAD ali bez većeg uspeha. Od 1987.g. „Dilan Dog“ je u SFRJ objavljivan u izdanju novosadskog „Dnevnika“, da bi tokom inflacionih i ratnih godina nestao, zajedno sa ostalim stripovima. Nakon nekoliko pokušaja da se vrati na kioske, Dilan je uspeo da se ustali i, u svim državama bivše Jugoslavije, kontinuirano raduje stare i nove ljubitelje, postajući kultni strip junak više generacija ljubitelja „priča u slikama“.

            (2013)

DO KRAJA EPIZODA I DALJE - MARTI MISTERIJA I DILAN DOG

 Pred kraj 1991. zadesila su nas 2 nesvakidašnja (za ovdašnje prilike) strip jubileja. Naime, „Detektiv nemogućeg“ Marti Misterija napunio je 100 a njegov pajtos Dilan Dog 50 redovnih svezaka (specijalni brojevi baška) svojih vratolomija u strip sveščicama „Dnevnika“

            A sveščice su, znate i sami, neugledne (istina, korice su šarene al – Ne sudi o knjizi po koricama, reče Bredberi i još je živ), štampane na jeftinoj hartiji sa bledim i često mrljavim slikicama. Izdaleka se vidi da unutra nema Bog-zna-šta, već je roba rađena po principu „Dođi, vidi, baci“.

            E, al  dal je baš tako?

            Očito je da su oba stripa (Italijanska produkcija) rađena za zabavu klinaca kao glavnih kupaca-publikuma istih. Šema koja treba to da obezbedi je: avantura i jurnjava po crno-belom svetu, krv do ramena, misterija i zagonetka, detektivska zapetljancija, svakakvi duhovi i karakondžule, prokletstva, tajne piramida, prastari jezici i nove Atlantide, horde divljaka i zombija, putnici kroz vreme... Sve u svemu horor+fantazija+SF+jeza, tj. „smuti pa šta ispadne“. Klasična podela na mišiće-mozak-lepotu (a la Flaš-Zarkov-Dejl) uglavnom je prevaziđena. MM i DD su i mozak i (ne)jaki mišići. Martijev sluga neandertalac još i može nekoga da zvekne (i često to i radi) ali Dilanov sluga Gručo Marks uglavnom priča neslane viceve (da li zato što je Gručo ili što je Marks?). Od lepote = žena najčešće je slaba vajda, banu tu-i-tamo i, kako već i treba – vrište (mada DD voli da sa njima radi i neke druge stvari tj. ONO).

            I tako Mita Misterija i Dile(ja) Kereći rade, pa čak i sarađuju (nasleđe Marvelovo). Epizode su celine za sebe, uz česte pozive na one od pre. Nekog bitnog razvoja junaka (u životu njinom) nema, oni uvek startuju sa iste (početne) tačke (Dile se čak ni ne presvlači, uvek je u istom odelu – siroma čovek).

            Ali, ima i razlika...

            Misteriozni se, u svom lako spekulativnom klišeu, poziva na gomile istorijskih događaja i ličnosti, meša ih i konstruiše pa, na kraju, tura svoje (misteriozne prste) u sve to. Tako Mita očešće podseća na neku vrstu Indijana Džonsa, specijalistu za staro u novom dobu, s tim što umesto biča ovaj ima onu smešnu budžu od (SF) blastera-prskalice (koju sve ređe, na svu sreću, upotrebljava).

            Kod Dileta D, pak, scenario, prevashodno horor nastrojen, ne pati od preterivanja u istorijskim perspektivama i retrospektivama, više je sklon direktnoj akciji u koju su ubačena podsećanja i citati iz filmova i knjiga, uz poneku varnicu zezanja na sve to. Upravo zbog toga su i epizode DD u celokupnom izvođenju čvršće i dinamičnije dok MM često gaca po brojnim pauzama u kojima se nešto treba/mora objasniti. Uopšte, DD deluje čvršće nego MM koji je često predug, prezapetljan. DD bolje balansira između zadatka zgrtanja kakve-takve love i nekakvih (ma kakvih, kako ozbiljnih) scenarističkih egzibicija.

            Gomile crtača oba stripa izlazile su na kraj sa svim (tim) problemima kako su znale i umele. Ipak, stripovi su, uglavnom, podnošljivo nacrtani (DD redovno bolje).

            I na kraju pitanje: Čemu svo ovo pisanje o (ovim) stripovima?

            Pa, kako već rekoh, pre svega zbog jubileja (kad smo bez iskustva hiljada brojeva Marvel super-heroja i stotka/pedesetica je nešto), a i zato što, kad već nema boljih stripova na kioscima (a nema ih), treba, barem jednim okcem, ipak, ne očekujući previše (a među gomilama tankih, naivnih, nedotupavih pričica nađe se i neka koja može da se provuče) pratiti MM i DD.

            A oni jašu li jašu, do kraja epizoda i dalje.

I ko zna gde će im kraj biti.

(„Emitor“ br. 114, 1992)

MUKE STRIP AUTORA „Lov na veštice“, „Dylan Dog“ broj 6, izdavač Edicije Vannini, Beograd 2002.

Ticijano Sklavi, tvorac istraživača natprirodnih pojava, Dilan Doga, spada u onu retku grupu strip radnika koji uprkos precizno definisanom poslu umeju da iskoče iz šablona i prijatno iznenade čitaoce. Naime, serijali na televiziji, u knjigama, filmovima ili stripu, bazirani su na prepoznatljivim junacima koji upadaju u probleme koji su uvek u zadatim žanrovskim okvirima (krimića, vesterna, horora, naučne fantastike...). Odstupanja su nepoželjna jer remete osnovni zakon trgovine: ako kupac traži sapun i dobiće ga - pa su, dakle, nepotrebni bilo kakvi eksperimenti (tipa: prodaj mu šmirglu umesto sapuna); isto su tako nepotrebni i eksperimenti u okvirima žanrova. Stoga autorima, koji u određenom ritmu moraju da štancuju definisane proizvode, nije dozvoljeno da se previše ’uživljavaju i iživljavaju’ izvan granica svog radnog zadatka. Dobar broj scenarista i crtača, pak, muku muči da ispoštuje i minimum obaveza i ne pada im na pamet da mudruju već pune sveske šarenim konfekcijskim pričama i slikama.

Ludilo na vrhuncu

            Na sreću i zadovoljstvo strip izbirljivaca, Ticijano Sklavi ne samo da drži solidan nivo svog serijala nego, s vremena na vreme, uspeva da premaši samog sebe. Takav je slučaj sa epizodom „Lov na veštice“ koja počinje scenama iz horor stripa u kome je glavni junak stvoren po uzoru na Dilan Doga (što će reći izmišljeni je dobio svog izmišljenog dvojnika). Problem se otvara kada Džastin i njegov urednik bivaju optuženi da su stripom koji rade izopačili decu toliko da je jedan dečak-čitalac ubio svoju baku. Pritisak javnosti izmanipulisane ambicioznim političarem oteraće Džastina u ludilo na vrhuncu koga će ubiti svoje mučitelje dok će Dilan Dog, bežeći od progonitelja, sići u podrum u kome ga čekaju čudovišta iz Džastinovog stripa. Da li će odatle izaći saznaćemo u nastavku koga - neće biti.

Provokacija za čitaoce

            Uprkos ponekim opštim mestima (zli političar-mediji-žrtvovanje pojedinca zarad ambicija) celokupna postavka epizode provokacija je za čitaoce jer postavlja pitanja uživanja u strahotama; ovo pitanje nije novo ali nije uobičajeno da se postavlja u stripu koji je na njemu (takvom uživanju) baziran. Verovatno je Sklavi upleo u priču i lična iskustva; uostalom, priča dosta liči na događaj od pre nekoliko godina kada je samoubistvo jednog mladića povezano sa stripom „Sendmen“ Nila Gejmena, što je izazvalo poplavu osuda horora (ovakve kampanje ciklično se ponavljaju u svetskim medijuma.)

Čudna zavrzlama

            Čudnoj zavrzlami svojim izduženim crtežima značajan doprinos je dao Pietro Dall’Agnola, voljan da oneobiči poneke scene; posebno su impozantne njegove slike podruma s početka i kraja priče, što sveukupno čini da je „Lov na veštice“ (podsećanje na senatora Makartija nije slučajno) jedno od boljih izdanja serije o Dilan Dogu i dokaz da njegovi stvaraoci nisu potonuli u monotoniju.

(2002)

ZALJUBLJENE VEŠTICE GUBE MOĆ „Dylan Dog“ br. 3 „Maelstrom!“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

„Mora da je neko oklevetao Jozefa K. jer je jednog jutra uhapšen, iako nije učinio nikakvo zlo“ piše na prvoj strani „Procesa“ Franca Kafke koji, dok čeka da mu gazdarica donese doručak, čita čovek koji se zove Jozef Keler. Umesto nje na vratima zatiče dva policajca sa nalogom da ga uhapse na šta on ’odgovara’ nožem i satarom, ubija posetioce i beži. Istovremeno, buboliki Gregori zaključuje da, zbog premalo sna i previše pića, očajno izgleda i izlazi na ulicu da bi ga tamo zgazio, zajedno sa parkiranim automobilima, ogromni uglađeni gospodina s polucilindrom...

            U nastavku priče ispostaviće se da je Jozef Keler anđeo koji je do sada ubio 665 veštica ne bi li spečio otvaranje Maelstroma, prolaza između svetlog i tamnog carstva, i dolazak antihrista. Da bi završio posao on mora da eliminiše i poslednju vešticu koja je, pak, prava lepotica i zapala za oko Dilanu Dogu. Ni dama nije ravnodušna tj. i ona se zaljubljuje i zbog toga gubi svoje veštičje moći. Prolaz samo što se nije otvorio, Anđeo u prvom pokušaju ne uspeva da ubije vešticu, dimenzije se prepliću i zubate čeljusti se naziru u vrtlogu...

            Po ko zna koji put Dilan spasava svet a da se ni u jednom trenutku ne zapita da li taj napor ima smisla. U stvari, čini se da sudbina jadne nam planete pre svega zavisi od Dilanove potentnosti i mužjačkog instinkta za ’pokoravanje’ pripadnica lepšeg pola. Jer, ako on ne bi uspeo u svojim osvajanjima možda bi izgubio volju da dela i od svih nas ostao bi samo pepeo. Ipak, ma kako apsurdno to zvučalo, ovaj junak je mnogo životniji od bezbroj super-heroja čije jedino pokriće za svakakva lomatanja jeste samo puka ideja o tzv. Slobodi, Pravdi itd. Sa svoje strane Dilan je potpuno telesno uslovljen, pravi frojdovski tip. Naravno, i na ovu simplifikaciju moguće je staviti primedbe ali je uvek zanimljivo videti netipične pojave u stripu, čak i uz rizik da feministkinje proglase Dilana i njegove čitaoce za muške šovinističke seksističke svinje.

(2001)

ONI SU MEĐI NAMA! „Dylan Dog“ br. 2. „Vampiri“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

U bestijarijumu svakojakih kreatura koje Dilan Dog sreće, vampiri nisu tako retke pojave, bilo kao glavni junaci bilo kao epizodisti - i to i kao pojedinačni slučajevi i kao grupni element. Izgled ovih prastarih kreatura može biti klasičan (ispijeno lice, frak, zamak ili slična pompezna građevina) ali i modernizovan (farmerke, moderne frizure i imidž, soliteri) ali svima im je zajednička osnovna funkcija: noću piju krv svojim žrtvama a danju su sasvim prigodno mrtvi. Epizoda „Vampiri“ unosi popriličnu promenu u ovu kategoriju (ista promena može se zapaziti i u horor književnosti i filmu); elem, ovi vampiri se ne boje dana, infiltrirani su u sve pore savremenog života i država (da ne bude zabune reč je o Engleskoj), žestoko pucaju u svoje protivnike iz tajne organizacije „Otpor“, očnjaci im ne vire iz ustiju a kako se hrane - ne znamo. Pošto se, dakle, ne razlikuju od običnih smrtnika, samo pripadnici „Otpora“, koji su sebi ubrizgali posebni serum, mogu da ih prepoznaju. Zbog ove mogućnosti ’otporaše’ proganjaju i eliminiše specijalna jedinica vojske. S druge strane, uzimanje seruma vremenom izaziva psihofizičku transformaciju upravo u - vampira.

            Sve ove tajne Dilan Dog otkriva, kao i uvek, sticajem okolnosti koje pronalaze njega (a ne on njih). Pošto sklopi kockice i spozna razmere zavere Dilan završava u zatvoru (tamo ga smeštaju vampiri moćnici) tako da ne može istinu da otkrije svetu a anti-vampirski „Otpor“ biva razbijen. Na kraju priče, iza rešetaka, Dilan razmišlja kako se mirnim putem boriti protiv onih koji su već među nama...

            Mada deluje prepoznatljivo ’a la Dosije X’, epizoda „Vampiri“ i pored predvidivih događaja, drži pažnju zanimljivim obrtom i zrncima Gručovog uvrnutog humora. Dodatni plus je Ambrozinijev crtež koji podseća na kroki i izuzetno uspešno dočara scene brze akcije, grčevitih pokreta i pucnjave.

(2001)

VANZEMALJCI IZ PODSVESTI „Dylan Dog“ br. 1 „Užas beskonačnosti“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

U galeriji junaka Serđa Bonelija, italijanskog izdavača i strip scenariste, za pitanja ’zone sumraka’ zadužena su dva momka: Marti Misterija, detektiv nemogućeg, i Dilana Dog, istraživač natprirodnih pojava. Ovog potonjeg stvorio je 1986.g. Ticiano Sklavi kao crnokosog stanovnika Londona, neobavezno ali elegantno odevenog u crni sako, crvenu košulju, farmerice i ’spenserice’. Njegov prvobitni crtač je bio Klaudio Vila. Dilan je bivši policajac-bobi koji se što svojevoljno što sticajem okolnosti (pre)često susretao s mračnim tajnama psihe, sumanutim ubicama, monstrumima, vampirima, vukodlacima, zombijima, vanzemaljcima... tako da je, konačno, napustio državnu službu i posvetio se nesigurnom privatnom biznisu istraživača/detektiva, u čemu mu pomaže i odmaže Gručo Marks (jedan od braće iz crno-belih komedija). U 100-tinjak epizoda Dilan uspeva da razreši ili tek nasluti mnoge tajne, usput zavodeći svoje klijentkinje (i protivnice), svirajući klarinet, slažući maketu starog jedrenjaka i trpeći uvrnute Gručove viceve. Često su njegovi slučajevi puni nasilja, krvi i prosutih utroba ali ima i onih punih skrivene jeze na mračnim, bizarnim mestima. Kvalitet priča varira, od intrigantnih do predvidivo rutinskih ali serijal uspeva da izgradi i održi prepoznatljivu atmosferu što ga je ustoličilo kao jedan od uspešnijih proizvoda Bonelijeve agencije koji ima prođu širom sveta. Od 1987.g. Dilan Dog je objavljivan kod nas u izdanju novosadskog „Dnevnika“, da bi tokom inflacionih godina nestao, zajedno sa ostalim stripovima. Nakon nekoliko kratkotrajnih pokušaja da se vrati na kioske, Dilan ponovo startuje od broja 1, ovog puta u izdanju ’Edicije Vannini’. U „Užasu beskonačnosti“ Dilan Dog pokušava da pomogni Vitliju Dejvisu koji sreće vanzemaljce koje niko drugi ne vidi. Nakon psihijatrijskog tretmana otkrivaju se mračne tajne Vitlijevog detinjstva ali i potvrđuje postojanje vanzemaljaca. Dilan se, na kraju, pita ne nalazi li se beskrajni svemir iz koga dolaze leteći tanjiri u umovima svih nas?

            ’Edicije Vannini’ ekspozitura su Serđa Bonelija, matične kuće Dilana Doga i takođe objavljuju avanture Marti Misterije, Mr. Noa i Zagora. Predviđeno je da se novi doživljaji Dilan Doga pojavljuju svakog 4. u mesecu u sveska sa kartonskim koricama i na kvalitetnom papiru.

(2001)

BELCI U VUDU MAGIJI Dylan Dog br.7 "Crna magija"; izdavač Edicije Bonneli, Beograd 2002.g.

 Usred noći kroz crnački geto besomučno juri automobil i obara dečaka koji trči za loptom. Optuženi vozač je belac, advokat je belac, sudija koji donosi oslobađajuću presudu je belac. Ali, otac poginulog je vudu sveštenik a njegova osveta stiže sve aktere tragedije: vozaču odseca mali prst na ruci i osuđuje ga na život pun patnji, advokat najpre biva skuvan u sopstvenoj kadi a potom, u bolnici, spaljen autokinezom (samozapaljivanjem) dok se sudija smanjuje do veličine dečaka. Žena vozača angažuje Dilan Doga da posreduje kod vudu vrača kako bi ovaj skinuo kletvu. No, i Dilan potpada pod moć crne magije koja ga vodi protiv njegove volje upoznajući ga sa bedom u kojoj crnci žive, sa crnim advokatom-zombijem kažnjenim jer je zaboravio svoj zadatak i zabavljao se sa belom ljubavnicom. Čak i kada izvuče keca iz rukava tj. revolver ispod sakoa i puca u vrača Dilan ne uspeva da prekine magiju jer njegov metak ne može da usmrti mračnu silu ali skida čini sa vozača i on konačno umire. Poslednja misao samrtnika otkriva da je auto vozila njegova pijana žena. Dilan odlazi po nju, odvodi je do crnog sveštenika i prepušta sudbini. Kada se trgne iz hipnoze on pokušava da se vrati i spase ženu ali crni dečak istrčava pred auto a on - koči.

            U mnoštvu svojih avantura istraživač natrpirodnih pojava susretao se sa zastrašujućim silama, borio sa njima, odupirao se pogubnim uticajima, pobeđivao ih (makar i privremeno) ili sklapao varljiva primirja. Ovog puta namerio se na moć kojoj jednostavno nije dorastao i sve vreme je pasivan, figura koju koriste, pomeraju po volji i potrebi, bukvalno joj dozvoljavajući da učestvuje u čitavom dešavanju. Vudu je neraskidivo vezan za populaciju obespravljenih, skrajnutih, izrabljivanih crnaca koji egzistiraju na obodu Zapadne civilizacije a u nju nisu stvarno uključeni tako da običaji i principi nekog drugog vremena i prostora u tim ljudima i dalje postoje i žive potencirani bedom i beznađem. Stoga belačka pravda nema uticaja i ne priznaje se kao relevantna. Sklavijev scenario uprkos početnoj nelogičnosti - dečak usred noći juri loptu ? - prepoznaje tu razdvojenost dva sveta a njegov subverzivni zaključak je da, u trenutnoj konstelaciji društvenih odnosa, popularna 'multietičnost' baš i nije tako lako izvodiva jer polazi od teze o dobrim, bogatim belicima koji, eto, u milosti svojoj, daju šaku milosrđa onima koji nisu ni bogati ni beli. Tako se, u krajnjoj liniji, u modernizovanom liku nastavlja tradicija kolonijalne tematike iz umetničkih dela XVIII i XIX veka u kojima belci donose blagodeti svoje civilizacije zaostalim delovima zemljinog šara a što danas rezultira sukobom civilizacija čiji ishod je potpuno neizvestan.

(2002)