Pred kraj 1991. zadesila su nas 2 nesvakidašnja (za ovdašnje prilike) strip jubileja. Naime, „Detektiv nemogućeg“ Marti Misterija napunio je 100 a njegov pajtos Dilan Dog 50 redovnih svezaka (specijalni brojevi baška) svojih vratolomija u strip sveščicama „Dnevnika“
            A sveščice su, znate i sami, neugledne (istina, korice su šarene al – Ne sudi o knjizi po koricama, reče Bredberi i još je živ), štampane na jeftinoj hartiji sa bledim i često mrljavim slikicama. Izdaleka se vidi da unutra nema Bog-zna-šta, već je roba rađena po principu „Dođi, vidi, baci“.
            E, al  dal je baš tako?
            Očito je da su oba stripa (Italijanska produkcija) rađena za zabavu klinaca kao glavnih kupaca-publikuma istih. Šema koja treba to da obezbedi je: avantura i jurnjava po crno-belom svetu, krv do ramena, misterija i zagonetka, detektivska zapetljancija, svakakvi duhovi i karakondžule, prokletstva, tajne piramida, prastari jezici i nove Atlantide, horde divljaka i zombija, putnici kroz vreme... Sve u svemu horor+fantazija+SF+jeza, tj. „smuti pa šta ispadne“. Klasična podela na mišiće-mozak-lepotu (a la Flaš-Zarkov-Dejl) uglavnom je prevaziđena. MM i DD su i mozak i (ne)jaki mišići. Martijev sluga neandertalac još i može nekoga da zvekne (i često to i radi) ali Dilanov sluga Gručo Marks uglavnom priča neslane viceve (da li zato što je Gručo ili što je Marks?). Od lepote = žena najčešće je slaba vajda, banu tu-i-tamo i, kako već i treba – vrište (mada DD voli da sa njima radi i neke druge stvari tj. ONO).
            I tako Mita Misterija i Dile(ja) Kereći rade, pa čak i sarađuju (nasleđe Marvelovo). Epizode su celine za sebe, uz česte pozive na one od pre. Nekog bitnog razvoja junaka (u životu njinom) nema, oni uvek startuju sa iste (početne) tačke (Dile se čak ni ne presvlači, uvek je u istom odelu – siroma čovek).
            Ali, ima i razlika...
            Misteriozni se, u svom lako spekulativnom klišeu, poziva na gomile istorijskih događaja i ličnosti, meša ih i konstruiše pa, na kraju, tura svoje (misteriozne prste) u sve to. Tako Mita očešće podseća na neku vrstu Indijana Džonsa, specijalistu za staro u novom dobu, s tim što umesto biča ovaj ima onu smešnu budžu od (SF) blastera-prskalice (koju sve ređe, na svu sreću, upotrebljava).
            Kod Dileta D, pak, scenario, prevashodno horor nastrojen, ne pati od preterivanja u istorijskim perspektivama i retrospektivama, više je sklon direktnoj akciji u koju su ubačena podsećanja i citati iz filmova i knjiga, uz poneku varnicu zezanja na sve to. Upravo zbog toga su i epizode DD u celokupnom izvođenju čvršće i dinamičnije dok MM često gaca po brojnim pauzama u kojima se nešto treba/mora objasniti. Uopšte, DD deluje čvršće nego MM koji je često predug, prezapetljan. DD bolje balansira između zadatka zgrtanja kakve-takve love i nekakvih (ma kakvih, kako ozbiljnih) scenarističkih egzibicija.
            Gomile crtača oba stripa izlazile su na kraj sa svim (tim) problemima kako su znale i umele. Ipak, stripovi su, uglavnom, podnošljivo nacrtani (DD redovno bolje).
            I na kraju pitanje: Čemu svo ovo pisanje o (ovim) stripovima?
            Pa, kako već rekoh, pre svega zbog jubileja (kad smo bez iskustva hiljada brojeva Marvel super-heroja i stotka/pedesetica je nešto), a i zato što, kad već nema boljih stripova na kioscima (a nema ih), treba, barem jednim okcem, ipak, ne očekujući previše (a među gomilama tankih, naivnih, nedotupavih pričica nađe se i neka koja može da se provuče) pratiti MM i DD.
            A oni jašu li jašu, do kraja epizoda i dalje.
I ko zna gde će im kraj biti.
(„Emitor“ br. 114, 1992)


0 komentara:

Постави коментар

top