BAJKE O DOBRU I ZLU NASTAVLJAJU SE „Amber“ 4&5 („Oberonova ruka“, „Predvorje Haosa“), Roger Zelazny, izdavači IP Flamarion, PP Orbis, 1992.

Kao što svojevremeno napisah, sve je poznato o tipu koji se odaziva na: „Ej, Rodžere Zelazni, pa di si, bre, ti?“

            I stvari oko prva 3 romana/dela (prve) Amber serije trebalo bi da su (odabranima) i-te-kako poznate, jerbo su u pitanju sjajne knjižice napisane zarad zabave i relaksacije Zelaznijeve i – pošto je zabava u ovom slučaju zarazna – širokog publikuma.

            Pravo ni-od-kuda (svaka čast Bobanu!) stigoše nam četvrti i peti deo sage koji, na temeljima prethodnih, nezadrživo šibaju napred pa sve zapliću li zapliću uz poneki rasplet za koji se odmah (ili malo kasnije) ispostavi (na opšte zadovoljstvo čitača) da je samo još jedna zapetljancija više. Istina u Amberu je poprilično veliki lukac, crni, koji se ljušti i ljušti i u svakom novom sloju neki od junaka kvari prethodnu sliku o sebi. Što bi se reklo „prava Rašomon-ijada“.

            Dalek je put do samog srca stvari, u Amber slučaju ono (srce) je na rubu litice iza koje je mesto zvano Predvorje Haosa. Tamo će se Korvin (glavni junak, ko što je znano) uputiti u poslednjoj epizodi serije dajući Zelazniju šlagvort posle koga ovaj ispisuje strahovite stranice teksta dajući oduška svojoj staroj, plamenitoj, slabosti: Neobuzdanom šibanju maštom u labavom ramu (setimo se samo remek-dela „Stvorenja svetlosti i tame“ i „Gospodar svetlosti“).

            A kud ćeš bolje prilike za šibanje od putovanja Haosom preduzetog posle totalnog sudara svih tenzija i otkrivanja glavnog zlog brace; putovanja ka konačnom raspeltu, obračunu, velikoj Majci svih bitaka (tako milog svakom piscu Fantasy priča).

            U starom, dobrom strip maniru Korvin, kao svojevrsni Alison u novoj-staroj zemlji čuda, šeta (na užas svog konja) raznoraznim opsenama (od trodimenzionalnih do onih svedenih na bezlične elemente Svetla-Tame) i  sreće isto takve spodobe sa sve pticom-zloslutnicom-filozofom (koja završava dosta jadno: očerupana i pojedena, što samo potvrđuje da ni filozofija nije – znao je to i Sokrat – bezazlena zanimacija).

            Na kraju (samo putešestvije je zaludno prepričavati – treba ga pročitati) Korvin, neumoljivi samocinični posmatrač-učesnik (što je u najboljoj Hemet-Čendler-Spilejni tradiciji), na rubu provalije izmiruje, sa drugima i sobom, račune, uzjahuje i u pratnji naslednika (koji će biti glavni u drugoj Amber seriji) odlazi kako to i treba/mora da bude.

            I korice su sklopljene.

            Račun je jasan. Ako ste se zabavili, dooobro zabavili – to je i trebalo da vam se desi.

            Pisac ovih redova je izuzetno uživao u svim vratolomijama, čudesima i mestima njihovog događanja i potpuno je siguran da je Amber zaista retka zver u svojoj Fantasy vrsti. Malo je takvih jer je malo dobrih knjiga, kao, uostalom, i dobrih pisaca. Zato ne propuštajte ih.

            A bajke o Dobru i Zlu, naravno, nastavljaju se.

            Konačnih završetaka nema.

            Neka i bude tako.

(„Emitor“ br. 130, 1992)