Pravo ni od kuda banu u naše krajeve, u ediciji „Klasici andergraund stripa, br. 1“, u sveščici čudnog oblika (sa po jednim kaišem sličica na strani), niko drugi do Mačak Fric, tj. gospodin Mačak za koga smo uglavnom samo čuli da postoji a retko ga, ili nikako, zaista viđali, pogotovo ne u kompletnim epizodama.
            A momak je onaj stariji brat Feliksa, Toma i silnih dlakavih Dizni lepotana, čije se ime iz pristojnosti ne pominje na porodičnim skupovima. I to ne zato što su svi ostali mačori fini. Ne, jer ima u mačijem strip svetu i-ha-haj zlih, nevaljalih i skitanju sklonih, sa sve slomljenim repom, mačkova. Problem sa Fricom je što ovaj ni malo ne mari za moralna merenja prethodnika jer živi u jednom drugačijem svetu – svetu andergraunda čije su granice: mladost-hipi pokret-droga-rok’n’rol-seksualna revolucija-buntovništvo sa/bez razloga-megapolis Zapadne civilizacije. Svi oni koji nisu unutar tih granica su matori kapitalisti, rasisti i masovne ubice pameti.
            Andergraund strip, koga je Fric proizvod, parče je  sveopšteg pokreta mladih, jasno uobličenog 1960-tih, koji je jedini pravi nastavljač populističko-prosvetiteljske filozofije razapete između večnih polova snobizma i militarističkog elitizma i isto takvog militarizma gluposti ljudskog roda. U okviru ove gomile andergraund strip je duboka rupa u kojoj su svakojaki tipovi, počev od amatera, pacera ili ozbiljnih stvaralaca do otkačenjaka, debila i bezveznjaka koji svoje radove, crteže i fleke i žvrljotine šalju poštom istomišljenicima, štampaju ih o sopstvenom trošku u malotiražnim sveščicama ili, barem, lepe po zidovima metroa pridružujući se sveopštem kriku obznane svog postojanja i svoje pobune protiv sveta koji pripada drugima.
            U skladu sa ovom svešću o neprijateljstvu države prema svom narodu, što su, slavne ’68, grmele - ponavljajući preuređene stare parole Bratstvo-Jednakost-Sloboda – sveukupne demonstracije uključiv i one u državama koje su propovedale da su dobre, najbolje na svetu jer vole svoje podanike, zbog kojih će, kao dokaz svoje ljubavi, i odumreti, tigrasti Fric se povinuje proklamovanoj nužnosti subverzije na svim nivoima državnog aparata i socijalnu pomoć za nezaposlene troši na lake droge, ne radi i moli Boga da mu se to ne desi. Kupajući se u lagodnosti trenutka, dovoljno mlad (lud?) da ne misli ni o čemu, dozvoljava sebi lenjost, uživa u odsustvu bilo kakvih obaveza i lakom menjanju partnerki (što i priliči jednom mačo mačoru) i, zabavljen velikim rečima, pristupa anarhističko-revolucionarnoj grupi zbog koje će završiti u zatvoru (jer akcije velikog prevrata, zbog izdaje, propadaju i, naravno, sistem ostaje da živi), da bi, na kraju epizode, izbavljen i opet od žene izbačen na ulicu u zagrljaju mokrog brata lakim korakom iz ove, nastale 1968, otišao u novu epizodu.
            Robert Kramb, korektno vladajući perom, crta karikaturalni strip i čitavu menažeriju (mačke, svinje policajce, kobilu, zeca i, kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, čovekolikog anarhistu), kao strip nasleđe koga se ne odriče (mada Fric ne lovi miševe jer to nije njegov stil), smešta među zgrade grada našeg sveta, sa sve psovkama.
            Nikakvih crtačkih egzibicija nema u stripu jer težište je na propovedi o životu i priklučenijima Frica koji, s nihilizmom u džepovima, ne zna šta hoće „al to oće odma“ i „živi brzo da bi umro mlad i bio lep leš“. Čitanje njegovih dogodovština izmamiće vam, bez obzira na danas već prežvakane šablone (koji to onda nisu još bili) osmeh prepoznavanja mladalačke ludosti.
            A ni to nije malo.
(1992)


0 komentara:

Постави коментар

top