Kažu (a Marfiju se to sviđa – ide mu uz imidž) da se ubica uvek vraća na mesto zločina (otud i slava mnogih detektiva, jer ispada da se sve svodi na čekanje, treba samo naći kritično mesto a krivac će već navratiti). Jedni to rade da bi ispravili grešku u proračunima, drugi da bi se divili delu na koje su potrošili deo života.
            I pisci se (ne svi, ali ih ima) vraćaju na mesto svojih knjiga. Može se to zvati opsesija, saživljavanje sa svetom koji ste sami začeli i rodili, ili gubitak nadahnuća – nije bitno jer činjenica je da je malo ko od pisaca SF i F odoleo tome. Peter Nikols (u „Monolitu 1“) naziva ih „monstrumima ispunjenog obećanja“. Oni nastavljaju da pišu svoje prve knjige pritisnuti željama konzervativnih čitalaca, modom (a trilogije su u modi) i – zašto ne? – željom za lakom lovom. Po pravilu nastavci su slabi ali ko te pita, važno da se prodaje!
            Naravno, postoje izuzeci. 18 godina pošto je Trilogija o Zemljomorju, jedna od najboljih Fantasy serija uopšte, završena (bar se tako mislio) U. Legvin se vratila na mesto knjige i napravila izuzetak.
            Ali, krenimo redom...
I.         
1968. objavljen je prvi deo trilogije, „Čarobnjak Zemljmorja“. I kao što je red u svakom epu počinje se od početka, od detinjstva glavnog junaka Geda (tada se još zvao Den). Situacija je poznata: ako već nisi (a Ged nije) sin kralja, a oni su „prirodni“ junaci epova, onda moraš imati moć u sebi. Moć se jednog dana pokaže i Den bi zapažen i počinju godine učenja. A škola ko škola, što bi rekla pesmica „au što je škola zgodna“, i ono najvažnije „zašto se učiti rimuje sa mučiti?“. Ged (što je tajno ime odraslog, svakodnevno je Jastreb) će završiti školu i otići na daleko ostrvo (Zemljomorje je svet arhipelaga u sveopštem moru) i tamo pobediti zlog zmaja i zlu senku iz sveta mrtvih. I tu je kraj knjige. Sve je u granicama žanra.

II.
            1971. su se pojavile „Grobnice Atuana“. E tu je Legvinova već ozbiljno izvrdavala pravila žanra. (U prvoj knjizi novina su školski obrazovani čarobnjaci; vračare su nešto kao nadri-lekari): Ged je tek drugi glavni junak knjige, neki njegovi podvizi koji, iako se pominju, nigde nisu opisani, što u ozbiljnom epu ne može da prođe; i najvažnije – glavni junak, devojčica Tenar, živa je ličnost sa svim što u to spada. Time autorica i praktično sprovodi svoje ideje koje će 1976. izložiti u eseju „SF i gospođa Braun“ („Monolit 1“), a u kome kaže da se ne miri s tim što fantastika svodi junaka na jednu osobinu. Tenar je jedina sveštenica Bezimenih, bogova iz grobnica, i živi u jednom samodovoljnom svetu obreda, hramova, katakombi i lavirinta. Sve će to srušiti Ged (jer opšte je poznata činjenica da strancima ništa nije sveto), pobeći će sa Tenar a grobnice će propasti. U osnovu ovo je jedna jezivo dobra antropološko-egzistencijalistička pričica.

III.
            1972. odštampana je „Najdalja obala“. Ged, sada u zrelim godinama, opet je drugi glavni junak a novo odrastanje, Arena, sina kneza, dešava se pred nama. Ovaj put ceo svet propada, čarobnjaci su izgubili moć, zmajevi mudrost, a sve zbog Kralja Senki koji svima, u zamenu za veštinu, nudi besmrtnost. Ged i Aren će pobediti kralja prošavši kroz zemlju mrtvih. Aren će postati novi kralj, zalog mira za sve, a Ged će izgubiti moć. Velika, čisto žanrovska, borba Dobra i Zla u ime Sudbine celog sveta za vjeke vjekova biće dobijena ali po neuobičajenoj ceni.

IV.
            I tu bi bio kraj. Ali... 1990. stiže „Tehanu“, „Poslednja knjiga o Zemljomorju“ kako to u njoj piše.
            Priča se nastavlja na prethodni roman. Geda, bez moći, neguje Tenar (iz „Grobnica...“) koja je u međuvremenu izrodila decu i ostala udovica. Sa njima je i Tehanu, devojčica koju su obesni ljudi, po nagovoru lokalnog maga, osakatili bacivši je u vatru. Pred nama teče priča o dvoje ostarelih ljudi koji traže svoj mir. Ali, nema mira ni na jednom svetu, zla ima svuda i svako mora da nosi svoje breme. Kraj će, ipak, biti srećan.
            Ovo je najpoetičniji roman U. Legvin koji sam pročitao.
            Legvinova je pristalica psihološko-realističkog romana i to nam nadmoćno pokazuje slikajući život dvoje ljudi u arhetipskom svetu Dobra i Zla. Realizam i fantastika stopljeni su, bezbolno, u predivnim mitskim pričama. Ovaj roman je prevazišao žanr upivši ga u svoje tkivo i stigao u glavni tok velike književnosti gde stoji bez kompleksa.
            Gospođo Legvin, moj naklon.

(„Emitor“ br. 105, 1991.)


0 komentara:

Постави коментар

top