Kažu (a Marfiju se to sviđa – ide mu uz imidž)
da se ubica uvek vraća na mesto zločina (otud i slava mnogih detektiva, jer
ispada da se sve svodi na čekanje, treba samo naći kritično mesto a krivac će
već navratiti). Jedni to rade da bi ispravili grešku u proračunima, drugi da bi
se divili delu na koje su potrošili deo života.
I pisci se (ne svi, ali
ih ima) vraćaju na mesto svojih knjiga. Može se to zvati opsesija,
saživljavanje sa svetom koji ste sami začeli i rodili, ili gubitak nadahnuća –
nije bitno jer činjenica je da je malo ko od pisaca SF i F odoleo tome. Peter
Nikols (u „Monolitu 1“) naziva ih
„monstrumima ispunjenog obećanja“.
Oni nastavljaju da pišu svoje prve knjige pritisnuti željama konzervativnih
čitalaca, modom (a trilogije su u modi) i – zašto ne? – željom za lakom lovom.
Po pravilu nastavci su slabi ali ko te pita, važno da se prodaje!
Naravno, postoje
izuzeci. 18 godina pošto je Trilogija o
Zemljomorju, jedna od najboljih Fantasy
serija uopšte, završena (bar se tako mislio) U. Legvin se vratila na mesto knjige i napravila izuzetak.
Ali, krenimo redom...
I.
1968. objavljen je prvi deo trilogije, „Čarobnjak Zemljmorja“. I kao što je red
u svakom epu počinje se od početka, od detinjstva glavnog junaka Geda (tada se još zvao Den). Situacija je poznata: ako već nisi
(a Ged nije) sin kralja, a oni su
„prirodni“ junaci epova, onda moraš imati moć u sebi. Moć se jednog dana pokaže
i Den bi zapažen i počinju godine
učenja. A škola ko škola, što bi rekla pesmica „au što je škola zgodna“, i ono najvažnije „zašto se učiti rimuje sa mučiti?“. Ged (što je tajno ime odraslog,
svakodnevno je Jastreb) će završiti
školu i otići na daleko ostrvo (Zemljomorje
je svet arhipelaga u sveopštem moru) i tamo pobediti zlog zmaja i zlu senku iz
sveta mrtvih. I tu je kraj knjige. Sve je u granicama žanra.
II.
1971. su se pojavile „Grobnice Atuana“. E tu je Legvinova već ozbiljno izvrdavala
pravila žanra. (U prvoj knjizi novina su školski obrazovani čarobnjaci; vračare su nešto kao nadri-lekari): Ged je tek drugi glavni junak knjige, neki njegovi podvizi koji,
iako se pominju, nigde nisu opisani, što u ozbiljnom epu ne može da prođe; i
najvažnije – glavni junak, devojčica Tenar,
živa je ličnost sa svim što u to spada. Time autorica i praktično sprovodi
svoje ideje koje će 1976. izložiti u eseju „SF
i gospođa Braun“ („Monolit 1“), a u kome kaže da se ne miri s tim što
fantastika svodi junaka na jednu osobinu. Tenar
je jedina sveštenica Bezimenih,
bogova iz grobnica, i živi u jednom samodovoljnom svetu obreda, hramova,
katakombi i lavirinta. Sve će to srušiti Ged
(jer opšte je poznata činjenica da strancima ništa nije sveto), pobeći će sa Tenar a grobnice će propasti. U osnovu
ovo je jedna jezivo dobra antropološko-egzistencijalistička
pričica.
III.
1972. odštampana je „Najdalja obala“. Ged, sada u zrelim
godinama, opet je drugi glavni junak a novo odrastanje, Arena, sina kneza, dešava se pred nama. Ovaj put ceo svet propada,
čarobnjaci su izgubili moć, zmajevi mudrost, a sve zbog Kralja Senki koji svima, u zamenu za veštinu, nudi besmrtnost. Ged i Aren će pobediti kralja prošavši
kroz zemlju mrtvih. Aren će postati
novi kralj, zalog mira za sve, a Ged
će izgubiti moć. Velika, čisto žanrovska, borba Dobra i Zla u ime Sudbine
celog sveta za vjeke vjekova biće dobijena ali po neuobičajenoj ceni.
IV.
I tu bi bio kraj.
Ali... 1990. stiže „Tehanu“, „Poslednja
knjiga o Zemljomorju“ kako to u njoj piše.
Priča se nastavlja na
prethodni roman. Geda, bez moći,
neguje Tenar (iz „Grobnica...“) koja je u međuvremenu izrodila decu i ostala
udovica. Sa njima je i Tehanu,
devojčica koju su obesni ljudi, po nagovoru lokalnog maga, osakatili bacivši je
u vatru. Pred nama teče priča o dvoje ostarelih ljudi koji traže svoj mir. Ali,
nema mira ni na jednom svetu, zla ima svuda i svako mora da nosi svoje breme.
Kraj će, ipak, biti srećan.
Ovo je najpoetičniji
roman U. Legvin koji sam pročitao.
Legvinova je pristalica psihološko-realističkog
romana i to nam nadmoćno pokazuje slikajući život dvoje ljudi u arhetipskom
svetu Dobra i Zla. Realizam i fantastika stopljeni su, bezbolno, u
predivnim mitskim pričama. Ovaj roman je prevazišao žanr upivši ga u svoje
tkivo i stigao u glavni tok velike književnosti gde stoji bez kompleksa.
Gospođo Legvin, moj naklon.
(„Emitor“ br. 105, 1991.)
0 komentara:
Постави коментар