Nastavljajući iscrtavanje mape duhovnosti XX veka,
časopis „Gradac“, nakon izuzetnog
„Rečnika imaginarnih mesta“, u broju 134-135, predstavlja maga 9. umetnosti Huga Prata i njegovo remek-delo
„Korto Malteze“
Sadržaj časopisa čine ogledi,
prikazi i komentari stručnjaka te veliki intervju sa Pratom, uz brojne ilustracije i nekoliko strip tabli. Kroz to
višestruko ogledalo pred čitaocima se grade dva lika, dve biografije, čas jasno
odeljene čas nerazmrsivo prepletene. Ta dva čoveka u jednom ili jedan u dvojici
su sam Hugo Prat i Korto Malteze.
Hugo
Euđenijo Prat rođen je 15.6.1927.g, na obali ravenskog lida, blizu Riminija, od oca pristalice Musolinija i majke naklonjene
ezoterijskim učenjima, kao potomak dveju starih porodica. Detinjstvo provodi u Veneciji, živeći u kući sa mnoštvom
soba. Majka ga do pete godine oblači kao devojčicu, šest meseci ide u školu za
mentalno zaostale, član je lokalne družine mangupa, oduševljen Homerom, keltskim legendama i američkim
stripovima. Godine 1937. mališan se seli u Abicijiju
(Etiopija) i pohađa školu u Vilađi
Litoriju, druži se sa domorocima, uči amharski, upoznaje žene, čita
avanturističke romane i stripove, posebno Kanifove
„Teri i pirati“ što u njemu budi želju da i sam počne da crta. Po očevoj
želji postaje pripadnik kolonijalne policije, zarobljavaju ga i vraćaju u Italiju, u vojnu školu. Nemački SS hapsi ga 1944.g. ali on beži
i priključuje se saveznicima. Aprila 1945.g. ulazi, obučen kao Škot, u
blindiranom kanadskom automobilu
u Veneciju. Krajem iste godine, po
demobilizaciji, počinje Pratova
crtačka karijera – pridružuje se „Venecijanskoj
grupi“ mladih crtača i scenarista koja izdaje svoj strip list. Pratov „As pik“ privlači pažnju
argentinskih izdavača i on 1949. putuje u Buenos
Aires, gde vodi boemski život, lovi veprove, putuje, svira u orkestrima za
igru, upoznaje kolege, prijateljuje sa Dizijem
Gilespijem, čita latinoameričke pisce. U Veneciju se vraća 1953.g., ženi se jugoslovenkom Guki Vogerer (sa kojom ima dvoje dece).
Već 1954.g. se vraća u Argentinu,
sledeće godine upoznaje Gizelu Dester
a 1959. odlazi u London. Crta hiljade
strip tabli, serijale „Džangl men“, „Narednik
Kirk“, „Erni Pajk“, predaje crtanje; 1959. počinje i sam da piše scenarije
za „En i Den“ (kasnije „Ana iz džungle“). Zbog krize u strip
izdavaštvu, nakon ženidbe sa An Fronje
(sa kojom će izroditi dvoje dece), 1962.g. se vraća u Italiju. Sledećih pet godina radi ilustracije, stripove po tuđim
scenarijima, putuje u Brazil, živi sa
crncima Baije, dobija ćerku sa jednom
meleskinjom, putuje u Amazoniju, živi
20 dana sa Savantes indijncima (jedan
od rezultata tog boravka je i sin). Upoznaje 1967.g. Florenca Ivandija sa kojim pokreće reviju „Narednik Kirk“ u kojoj objavljuje stripove iz argentinskog
perioda. U reviji se juna 1967.g. pojavljuje prvih 9 tabli „Balade o slanom moru“ u kojoj je jedan od junaka Korto Malteze. Krajem 1969.g. revija
propada a Prat uspostavlja kontakte
sa francuskim izdavačima. U vozu Đenova-Pariz
odlučuje da ponovo „aktivira“ Korta
kao zasebnog junaka. Prva epizoda „Tristran
Bantam“ izlazi 1970.g. u „Pif-gadget“;
za sledeće tri godine Prat će nacrtati
i objaviti 21 epizodu od po 20 strana. Zahvaljujući nespornom kvalitetu stripa
ali i konstantnom izlaženju u velikom tiražu Korto i Prat postaju poznati
široj publici. Strip albumi imaju velike tiraže i pojavljuju se širom
sveta. Prat radi i na drugim serijalima („Pustinjske
škorpije“), nezavisne priče („Jezuita
Džo“, „Čovek sa Kariba“, „Zapadno od Raja“, „Koto Zulu“...), sarađuje sa
drugim autorima (piše scenario za „Indijansko
leto“ 1984.g. koji crta Manara),
mnogo putuje, seli se u Pariz a potom
u Granvou kraj Lozane, ulazi u rečnike i enciklopedije i dela drugih autora (Manara ga crta kao H. P. „mjstora pustolovine“ u jednoj epizodi Đuzepe Bergmana). Prijatelj je mnogih zanimljivih ljudi: maharadža od Hajderabada i car Hajle Selasije pozivaju ga da im
dođe u goste na neodređeno vremee. Prat umire 20.8.1995.g.
Poslednji
romantični heroj
Korto
Malteze je rođen 10.6.1887.g. u La
Valeti, Malta, od oca bitanskog mornara i majke ciganke. Odrasta na Gibraltaru i u Kordobi La Valeti. U Bokserskom
ustanku u Kini, 1900.g, uništava jedan top. (Po nekim biografima 1893.g. je
upoznao Džozefa Konrada.) Početkom
1904.g. isplovljava iz La Valete,
pristaje u Egipat, potom putuje na Daleki Istok, u Mandžuriju gde se vodi rusko-japanski
rat. Tu upoznaje Džeka Londona i
mladog dezertera Raspućina, sa kojima
odlazi za Afriku, u potrazi za Solomonovim rudnicima. Umesto u Afriku stiže u Argentinu i u Patagoniji
upoznaje Buč Kasidija, Sandens Kida i Etu
Plejs. Dalja putovanja vode Korta u
Italiju, gde, u Ankoni, sreće mladog noćnog portira Džugašvilija (Staljina), nazad u Argentinu, gde upoznaje Judžina
O’Nila, do Marseja, Tunisa, Atine,
Nju Orleansa, Indije, Kine; susreće Džona
Rida, Pančo Vilju, gubi kapetansku dozvolu i postaje gusar. Dana
31.10.1913.g. pobunjena posada baca ga u more kod Solomonovih ostrva odakle ga, sutradan, spašava Raspućin – tako započinje „Balada o slanom moru“. Korto i Raspućin
plove Pacifikom i razdvajaju se u Panami. Korto, 1916.g, u društvu profesora Štajnera i mladog Tristana Bantama, luta Južnom Amerikom, kroz džungle,
revolucije, kolonije, sreće Vankiju
Stivenson i Esmeraldu. Korto odlazi
u Evropu gde besni I svetski rat, u Veneciju, sreće Hemingveja,
bori se za nezavisnost Irske,
prisustvuje padu Crvenog barona,
stiže u Afriku, pa do Hong Konga, Šangaja, granice Mandžurije, Mongolije i Sibira, biva ranjen
tokom uništavanja oklopnog voza generala Janga.
U Veneciju se vraća 1921.g, kreće za Rodos, traga za blagom Aleksandra Velikog, nalazi Raspućina sa kojim je svedok smrti Enver Paše, u blizini Dušanbea. Slrde putovanja u Beunos Aires, Švajcarsku, gde se druži
sa Hermanom Heseom, 1924. i 1925.
traga sa Raspućinom za Atlantidom, nestaje na 10 godina da bi
1936.g. uzeo učešće u Španskom građanskom
ratu gde mu se gubi trag jer, kako kaže Prat,
taj rat je bio „poslednja romantična
avantura“ posle koje dolazi mehanizovani svet proračunatosti.
Hugo i Korto
(za)jedno
(Ne)postojanje Korto Maltezea skriveno je višestrukim zametanjem tragova. Prat navodi da je podatke o Kortu crpao iz nekoliko izvora, čak i iz
Raspućinovih memoara. Simptomatično
je da je Prat još na početku serijala
znao sudbine glavnih junaka i postavio ih u vezu sa sopstvenom. Najmanje dva
čoveka bila su znana i Kortu i Pratu –
Pratov deda Euđenijo Đenaro, čiju
pesmu Korto citira i pisac Henri de Manfred, koja je Prat upoznao u detinjstvu. Mistifikacija
ili ne, nije pitanje koje muči Prata,
on sam kaže da je od Borhesa naučio
kako da istinu ispriča kao laž.
Za mnoštvo proučavalaca i
obožavalaca Korto i Prat zaista jesu
poslednji romantični pustolovi XX veka. Oni putuju kroz svetove istkane od
ratova i mitova, strasti i magije, golih ambicija i straćenih života, opsesija
i tragedija. Čini se da sukob sa brutalnim ustrojstvom okruženja mora na junaka
(i umetnika) koji nije super-men da navuče masku cinizma kao zaštitu ideala od
razočarenja. Tu masku nosili su i tvrdo
kuvani detektivi Hemeta i Čendlera, a i Korto,
mada se najčešće kreće van ljudskih gradova-mravinjaka, praktikuje taj manir
posrednosti i udaljenosti. Naravno, kad se uveri da se sa idealima ne koketira,
on je spreman da pomogne u njihovom ostvarenju. Kada je postalo izvesno da ideali
više ne „prolaze“ Maltežanin je
nestao. Kortova velika prednost je i
njegova stalna uloga došljaka, stranca koji se tek upoznaje sa lokalnim
dešavanjima te može biti po strani. Zbog ove neprilagođenosti on je blizak
čitaocu kome avantura svakako nije redovan doživljaj iz svakodnevnog života.
Ako zatreba Korto će brzo preuzeti
inicijativu i kontrolu nad dešavanjima, što svojom visprenošću, odvažnošću i
obrazovanjem, što refleksima, snagom i sigurnom rukom (za pesničenje ili pucanje).
Istorija se pojavljuje kao alibi za
bezbrojna putovanja, zaplete i zamke.
Prat je majstorski koristio sva znanja arheologije,
antropologije, mitologije, da začini avanturu i verodostojnim podacima i
onima za koje se ne može tvrditi da su tačni ali ni da su netačni. Iza svakog
stripa koji je uradio stoji mnoštvo pročitanih knjiga (čak 50 samo za „Indijansko leto“) ali, naravno, sve
nije, niti može biti, zapisano a u tim šupljinama su rajevi za avanture. Ponosan
na svoju biblioteku od 30.000 knjiga, koju je vukao sa sobom kroz sve selidbe, te na svoju kulturu
bibliotekarstva, ovaj, kako sam kaže „autor
crtane književnosti“ voleo je da priča priče nastale iz 8 sekundi inspiracije i 8 sati rada i
traganja dnevno, i u crtačkom delu svog rada je bio precizan i rafiniran.
Priznavao je uticaj Miltona Kanifa,
svog ranog uzora, ali je izrastao u samosvojnog autora koji vlada iskustvima
klasičnog slikarstva, orijentalnog crteža, prerafaelita... i spreman je da
svoje umeće demonstrira slikarskim bravurama koje, međutim, ne odvlače pažnju
sa samog stripa. Prat je bio svestan
svog mesta među savremenim strip umetnicima, svojih zasluga za uzdizanje stripa
do akademskih krugova. Kao i njegov junak Korto
i on je prema počastima imao laku distancu. No, njegovo delo je ostavilo
neizbrisiv trag u istoriji 9. umetnosti a Korto
Malteze je izrastao u simbol pustolova iz poslednjih decenija XX veka u
kojima se još moglo verovati da će svet, jednom, postati dobro mesto za život
ljudi koji su spoznali da postoji nešto više od pukog životinjskog trajanja.
(2000)
