SILVERBERG 2,5 PUTA

Kako to već Marfi može da udesi, za nekoliko meseci dobismo na čitanje 3 romana koje je potpisao Robert Silverberg. Dva su potpuno njegova a u trećem je šegrtovao kod čika Asimova.

           Prvo se u „Monolitu 6“ Bobana Kneževića pojavilo „Vreme promena“ iz 1972.g., jedna, u osnovi, klasična antiutopija sa svom arsenalom koji tu spada, što će reći: (spolja) dobro – kvarno (iznutra) društvo, pojedinac bundžija, više-manje predvidiv kraj. Priznajem da sam se pitao hoće li Silverberg da izvuče stvar do kraja? Zaludnog li pitanja! Uprkos šemi, koju on nije ni nameravao da menja, priča radi. Junaci žive svoje sudbine, grebu i grizu do, neminovne, tragedije. Igra sa „podignutom mrežom“, kako reče Benford („Alef“ 6), za majstora nije problem, pa loptica počešće preskače granice.

            Sve u svemu - vrlo dobro.

            Drugi po redu pristizanja do nas je taze (iz 1990.) roman „Spuštanje noći“ (Polaris, 1990.) tendema (?) Asimov – Silverberg, rađen po istoimenoj priči, dobre ideje, starog robot majstora. Ako je Silverberg na ovo šegrtovanje pristao zbog gomile zelembaća nadam se da će je i nakupiti jer sve ostalo je manje vredno. Jadna priča se, uz sav potencijal, zaplela u već pomenutu mrežu i tu se batrga i davi. I tako ispade to samo jedno pismenije Asimov pisanije uz tek poneko zrnce a la Silverberg. Ostao sam razočaran. Gde li su Vizantija, Gilgameš, Ratnik i filozof, rođeni tu skoro, na radost našu?

            Slatko dolazi na kraju: „Sin čovečiji“ (Supernova 18), iz 1971. Mreža je skinuta (i šta će majstoru?), nema ograničenja. Priča o novom Isusu i putešestvijima njegovim kroz svetove i živote bića ondašnjih, šarmira igrom mašte i jezika. Fascinacija je ono što mi je zadržalo dah na kraju knjige.

            Šta reći za kraj? Da je Silverberg izuzetan pisac? To se zna. Jedino da poželimo da Marfi opet umeša prste (ako se to zovu prsti).

(U stvari, kluč za Silverberga u nas je: Boban Knežević. Objavio je 3 Silverbergova romana + priče).

(„Emitor“ br. 97, 1991)