Međugradski autobus hrli iz duboke provincije put prestonice. Kraj zime
se primakao pa ranije sviće mada se slana nahvatala na travu i šiblje pored
puta. Redovni putnici koji imaju posao u drugim mestima i kojih je vidljivo
manje nego pre, zauzeli su svoja omiljena mesta. Ipak, dok su za zimskih dana
svi brzo tonuli u dremež, sada, zbog temperature blizu „pozitivne nule“ i spoljnjeg svetla, orniji su za razgovor ili
čitanje novina. Dvojica sredovečnih muškaraca u tamnim mantilima, uredno
izbrijani i namirisani, sa poslovnim tašnama, koji redovno sede jedan pored
drugog, u pola glasa, komentarišu vesti koje su upravo čuli sa radija.
„I eto, ako nisi plaćao struju – sad dobijaš amnestiju. Nema kamate,
možeš da reprogramiraš dug u 6 rata... milina.“
„Pa šta tu ne valja? Nisu imali para da plaćaju struju, dug se
nagomilao, sud košta a treba i pomoći ljudima kad je teško i kad su u nevolji.
Pa, ipak je ovo XXI vek. Sećaš se kad je pre par godina onaj ministar govorio
da ko nema da plati struju neka proda stan. Da li je to bilo u redu?
„Mislim da je bila ministarka.“
„Ministar, ministarka – isto mu je to. Ne možeš ljudima da govoriš
takve stvari. Ispada da oni neće da plaćaju ne zbog muke nego iz besa. A nisi
im omogućio da rade jer su sve firme rasprodate i upropaštene i gde onda čovek
da radi? Nema gde a mora da troši struju. Nećemo valjda da se vratimo na
pretrolejke i sveće?“
„Dobro, u pravu si ti. Treba država da pomogne. To je kao ona priča o
gladnima. Svi su davali hranu kao pomoć a samo jedan davao plugove i seme, što
je mnogo skuplje. A on kaže: vašu pomoć će brzo da pojedu i opet će biti gladni
i opet će morati da se im se daje hrana. A sa mojom prilogom će moći da počnu
da seju i žanji i tako sami sebe da ishranjuju. Štos je u tome da se svim našim
merama krpe male rupice a cela država je ogromna rupetina bez dna.“
„Jeste, ako moraš negde da počneš da pomažeš da narod opstane. Narodne
kuhinje, besplatna struja, reprogramiranje dugova... time se ipak nekome pomaže
da preživi.“
„Ma, super je to, nemam ja tu nikakve dileme. Ali imam
primedbe.“
„Sad te ne razume.
Ovamo je super a ovamo imaš nešto protiv.“
„Pa, da ti pravo kažem, u stvari mene najviše žulja što su se svi nešto
bacili da pomažu onima koji ne plaćaju, iz ovih ili onih razloga. Ali, niko se
nije setio da kaže: Čekajte ljudi, pomažemo onima kojima je loše ali red je da
pomognemo i onima koji su sve ovo vreme redovno plaćali struju? Pa, nije ni
njima bilo lako. Da bi platili struju morali su da se odreknu nečega ali su oni
bili savesni, zakinuli su deci i sebi pa su izmirili dug na vreme. Valjda su
redovne platiše i savesni građani zaslužili da ih država časti što su bili
takvi. Da nije bilo njih stvar bi skroz propala. Samo kod nas je ono što je
normalno ispalo nenormalno.“
„Imaš popust pet posto ako platiš struju u roku.“
„Tačno. Imam. Ali, to nije dovoljno. Država je neplatišama oprostila
mnogo više para za kamate, plus dozvolila da dug podele na rate. Ako je
popustila njima treba da popusti i nama koji smo redovni. Siguran sam da, kad
bi neko bacio sve na olovku, ispada da je bolje da ne plaćaš struju nego da budeš
redovan platiša. Pa, mora to što si savestan i redovan da ima neku cenu i da se
nagradi? Ti ne misliš? Sutra će neki početi da kalkulišu. Zašto da plaćaš ako
ti je jeftinije da posle reprogramiraš? Jel nije tako? Ispašće sa strujom kao
sa studentima koji se deklarišu kao Romi da bi dobili povlastice. Jedni kaži
„svaka čast kako su se setili“ a drugi ih psuju i kude da su se prodali. Ko je
u pravu? Možeš li ti to da presudiš i posle mirno spavaš?“
Njegov sagovornik
nevoljno slegne ramenima i zagleda se u nadolazeći dan.
(2013)
0 komentara:
Постави коментар