Ursula Legvin (1929) nesporno je klasik Science Fiction i Fantasy književnosti.
Prisutna je na žanrovskim scenama punih 36 godina i jedna je od autorki
najzaslužnijih za izrastanje SF i F
žanrova iz paraliterature u
serioznu umetnost. Od kraja 1960-tih i u 1970-tim Legvinova je objavila nekoliko sjajnih dela: SF romane „Leva ruka tame“
i „Rasposednuti“ (kod nas preveden
kao „Čovek praznih šaka“) kao i
brojne priče i novele najvećim delom prikupljene u zbirci „Dvanaest četvrti vetra“, odnosno Fantasy sagu „Zemljomorje“. Ono po čemu je ova književnica
prepoznatljiva i što jeste njen najveći doprinos žanrovima je pisanje koje se
čvrsto temelji na iskustvima psihološkog
realizma glavnog knjiženog toka. Gradeći uverljive likove koji žive u
manje-više bizarnim ali konzistentno i metodično islikanim SF i F svetovima, ona je uspela da se izdigne iznad šematizovanih
junaka i situacija žanrovske „palp“ produkcije.
Usvajanje njenih standarda od strane pisaca i publike pokrenulo je talas „uozbiljavanja žanrova“ (uz ogromnu
pomoć malo razbarušenijeg „Novog SF
talasa“).
Osamdesete i promene u
duhu koje su donele, zatekle su Legvinovu.
Iako je objavila jedno istinsko remek-delo, roman „Stalno se vraćajući kući“, građen po principima postmoderne, te Fantasy zbirku „Bufalo devojke, hoćete li izaći večeras?“, njena ostala dela kreću
se u okvirima prepoznatljivog. Nakon godina retkog oglašavanja, Legvinova je 1994. objavila zbirku „Ribar unutrašnjeg mora“ a 1995. zbirku
o kojoj je ovde reč – „Četiri puta do
oproštaja“.
Kako sam naslov
nagoveštava zbirku čine četiri segmenta. Prvi, „Izneveravanje“, svojom setnom atmosferom prepunom detalja koji
doprinose uverljivosti priče, neodoljivo podseća na završni, četvrti, deo „Zemljomorja“ – roman „Tehanu“, u kome je autorka uspela da od
čarobnjaka stvori „obične“ ljude. No, posle ovako valjanog početka ređaju se
priče „Dan oproštaja“, „Čovek naroda“ i
„Oslobođenje jedne žene“ (uz dodataka „Beleške
o Vorelu i Jeovu“, planetama na kojima se događaji odvijaju), i svaka je
slabija od prethodne. U njima Legvinova
demonstrira svoja feministička uverneja ne libeći se da zagazi i u, kako to
primećuje Moše Feder, kritičar
časopisa „Asimovs“, „Holivudsku teoriju
romanse“ tipa – ljubav ne zna za granice. Autorka, dakle, piše sa tezom i
tako izlazi iz sveta Umetnosti u svet Propagande. Slična stvar desila se i u
prethodnoj zbirci u kojoj su svi normalni muškarci naprasno bivali eliminisani
ostavljajući tako prostor drugom polu da ispravlja ono što su oni „zabrljali“.
Čini se da Legvinova nije odolela
jakom i uticajnom taboru feminističkih SF
autorki i pridružila im se otvoreno, nametljivo i po svaku cenu iako je još
u „Levoj ruci tame“, (stvarajući svet
u kome bića neizmenično menjaju polove te je jednopolni izaslanik za njih pravi
monstrum) učinila više za žensku sliku sveta no većina ortodoksnih
feministkinja. I upravo na ovom nivou potvrđuje se teorijska postavka o
prostornovremenskoj i kulturološkoj uslovljenosti čitanja i tumačenja
književnih dela. Dok pomenuti kritičar američkog časopisa, posle iznetih
primedbi, nastavlja da slavi Legvinovu
(a obzirom na SF nagradu „Lokusa“ koju je zbirka dobila i dobar
deo drugih ljudi sa tamošnje SF scene
se sa njim slaže), ovdašnji čitalac ne može a da ne uhvati sebe kako ga priče
neodoljivo podsećaju na revolucionarno soc-realistička dela kakva su „Mati“ Maksima Gorkog i „Kako se kalio
čelik“ Nikolaja Ostrovskog! Putevi od pojedinca i masa „po sebi“ do pojedinaca i mase „za
sebe“ kod Legvinove i Rusa identični su. To, naravno, američka
javnost – ne zna ali je na ovim prostorima itekako poznato. Pitanja: Zašto je Legvinova to uradila, kako rekosmo,
izlaze iz domena Umetnosti (i ovog prikaza) i teme su nekih drugih nauka i
teorija.
Što se, pak, tiče
čitalaca koji bi da upoznaju Ursulu
Legvin kao sjajnog umetnika (a ne pisca manifesta) preporuka je da potraže
neke od njenih ranijih knjiga.
(1997.)
0 komentara:
Постави коментар