Ovih se dana (marta 2013.g.) navršava 80 godina od prvog pojavljivanja King Konga u javnosti. Taj je događaj,
naravno, zabeležen na filmskoj traci i prikazivan tako često da je navedeni
džinovski gorila postao jedna od najprepoznatljivijih ikona XX veka, čiji se sjaj
protegao i u novi milenijum; staru slavu „podgrejao“ je i film Pitera Džeksona iz 2005. godine. I tako
– svi znaju da je King Kong harao u
mračnim afričkim džunglama na izolovanom ostrvu sve dok tamo nije zabasala
filmska ekipa sa dovitljivim i ambicioznim avanturistima i jednom – plavušom
kao neodoljivim mamcem. Snimanje filma se iskomplikovalo da bi na kraju strašni
Kong bio zarobljen i prebačen u Novi svet gde je trebalo da bude
cirkuska atrakcija ali - nikakvi lanci ne mogu zadržati sirovu snagu zavedenu
lepotom. Bežeći na vrh Empajer stejt
bildinga Kong, umesto u sigurnost, upada u klopku jer ga pogađaju i ubijaju
vojni dvokrilci. I tako, lepotica je spasena a zver mrtva. Slično
zamešateljstvo, sa više specijalnih efekata spremili su 1976.g. i producent Dino de Laurentis i režiser Džon Gilermino, sa Džesikom Lang u ulozi plavojke odnosno 2005.g. pomenuti Džekson.
Svojevremeno, dakle pre
osam decenija „King Kong“ je bio
tehnički vrlo ambiciozno zamišljen i izveden film, za nizom inovativnih
postupaka koji su, kasnije, postali standardni specijalni efekti. Ekipa koja je
film osmišljavala ništa nije prepuštala slučaju pa su angažovani vrhunski profesionalci
(na scenariju je radilo nekoliko autora a među njima je bio i proslavljeni
autor krimića Edgar Valas koji je
napisao osnovni kostur priče). Trud se isplatio jer je „King Kong“ postao ne samo vrlo popularan film svog vremena već je
uspostavio etalon prema kome su se merili svi naredni filmovi koji se bave
tajanstvenim čudovištima.
Tajnu višedecenijskog
uspeha „King Konga“ odnosno
intrigantnosti njegove priče pokušali su da odgonetnu, polazeći od različitih
teza i pozicija, mnogi teoretičari (među domaćim autorima najinventivniji je
bio Ranko Munitić u knjizi „Čudovišta koja smo voleli“). Nominalno,
to je priča o čudovištu i borbi ljudi sa njim. Kroz čitavu istoriju ljudi su se
sretali i borili sa neprijateljskom Prirodom
odnosno sa zverima koje su, kao vrhunski predatori, bile odraz te stalne, moćne
pretnje koja prevazilazi snagu Čoveka.
Mnoga od tih bića bila su idoli primitivnih naroda, objedinjujući tako strah sa
obožavanjem i poniznošću. Reč je, dakle, o jednom arhetipskom obrascu koji je
opstao i u vremenima kada je većina tajni Zemlje
otkrivena a Čovek je sam sebe
proglasio pobednikom u borbi sa Prirodom.
Ipak, da li je ta pobeda tako besprekorna i bezuslovna? Čak i da pobeda jeste potpuna
(a nije), stari strahovi, mada potisnuti, opstali su i, čak, mutirali. Ljudska
plemena više se ne tiskaju oko vatre, okružena tamom u kojoj vrebaju gladne
zveri koje se, ponekad, oglašavaju užasavajućim urlicima, ali u kolektivno
nesvesnom ostali su utisnuti strah i osećanja bespomoćnosti. Takve slike (osim što pojedince muče u snovima) ponekad
izbijaju na javu u slučajevima masovnih psihoza i histerija ili, u blažem,
prijemčivijem obliku, u formi priča, onih tekstualnih i drugih pretočenih u (ne)pokretne
slike. Da bi se ti bazični strahovi pojačali, autori posežu za različitim
sredstvima. Jedno od delotvornijih smislio je ser Konan Dojl, tvorac Šerloka
Holmsa, u svom romanu „Izgubljeni
svet“ (iz 1912.g.) u kome svog istraživača-profesora
Čelindžera šalje u izolovanu dolinu koja i dalje živi u praistoriji sa
pripadajućim dinosaurusima, primitivnim biljkama i čovekolikim precima (čije
postojanje u to doba nije naučno verodostojno). Taj se obrazac pokazao
interesantnim bezbrojnim piscima, strip autorima odnosno filmadžijama pa je
više decenija opstajao i privlačio publiku. Spoj egzotičnih lokacija na
kontinantu sa koga je čovečanstvo počelo da se širi a koji je i dalje „divalj“ i „necivilizovan“ sa mračnim
kultom klanjanja sirovoj snazi koja je sposobna da pobedi i praistorijska
čudovišta, polazište je i filma „King
Kong“. Ono što se nadalje dešava svojevrsni je upliv kolonizatorske sile koja je sposobna da pobedi nazadnu prošlost.
Pobeda racionalnog obrasca, spojenog sa moćnom tehnikom, nad zaostalošću i
divljaštvom, za trenutak je blistava. Ipak, film je delo XX veka kada su
romantične predstave od superiornosti
belih kolonizatora bile već poprilično istrošene pa su scenaristi zaplet
začinili slobodnom preduzetničkom
pohlepom koja, kako je to odmah jasno, neće doneti ništa dobro. I zaista,
sila koja se činila pokorena otela se i počela da pustoši blistavi
urbano-ljudski mravinjak. Civilizacija se otkrila kao ranjiva ali vrlo brzo je
na scenu opet stupila ubistvena sila u tehnološki nadmoćnom obliku koja je
eliminisala pretnju. Verovatno nesvesno, autori su sugerisali da je jedina
konstanta istorije – razarajuća sila,
što svakako ne služi na čast civilizovanosti (i zbog čega King Kong, u završnici filma, pridobija simpatije gledalaca).
Druga značajka priče o King Kongu jeste njegova fatalna zavedenost
– lepotom (ženskom ali i univerzalnom). Još je u antičkim vremenima iskovan mit
o zverima koje su postale pitome slušajući predivnu muziku (bespomoćnog)
svirača. Ovog puta zver je „poklekla“
pred lepotom ženskog lica i tela. Iskonska snaga poklonila se gracilnosti i
krhkosti i u svojoj opčinjenosti poželela da tu lepotu zaštiti i zadrži samo za
sebe, po cenu samouništenja. Brojni su cinični komentari izrečeni povodom ovog
dela priče, od onog da je King Kong
idealan partner svake žene: jak i spreman da se žrtvuje zbog drage, do onih
koji u celom zamešateljstvu vide „lečenje“
komplekasa isfrustriranih muškaraca prepunjenih izveštačenom romantikom. Kako
god bilo, ovaj deo priče odupire se jednosmernim objašnjenjima i nadalje
intrigira kako dokone umove gledalaca tako i naučnike okrenute tajnama ljudskog
ponašanja. Tajne (bizarnog) Erosa i (neumitnog)
Tanatosa u „King Kong“ verziji, u stvari, jesu onaj element koji ga je odvojio
od konfekcijske produkcije. Ovaj neuobičajeni i teško razumljivi-objašnjivi
odmak doprineo je da film uđe u legendu (naravno, moguće je da su scenaristi
samo hteli da razbiju monotoniju i u pretežno mušku priču ubace vrišteću žensku
ulogu). Zanimljivo je da i u dva filmska rimejka ova linija biva potcrtana.
King Kong je u godini svog pojavljivanja stradao (iste 1933.g. je
snimljen i film „Kongov sin“, no, i
on, kao i otac, gine na kraju) ali je odmah kročio u slavu koja, ma koliko bila
kontraverzna, traje do dan danas i ne pokazuje znake slabljenja. Čak i nove
generacije koje nisu gledale originalni film ali jesu čitale stripove ili
igrali igrice znaju za velikog moćnog gorilu koji ima nežno srce.
(2013)
0 komentara:
Постави коментар