PISAC MONSTRUM Fenomen Stivena Kinga

Stiven King je, to znaju i mala deca, neprikosnoveni Kralj (kako to kaže i njegovo prezime) horora, best-seler lista i medija. On je neponovljiv, neverovatan, neumoran, rečju – kategorija za sebe. Istorija horora pisaće se u tri poglavlja: Pre Kinga, Za vreme Kinga i Posle Kinga. Ovo poslednje, naravno, tek će doći jer je Kralj u svojoj 51. godini bolji i jači nego ikad.

            Bezbrojni tekstovi, studije pa i knjige napisani su o fenomenu King. Novinari su mu postavili sva moguća i nemoguća pitanja tako da horde njegovih obožavalaca znaju sve o njemu, njegovoj ženi Tabiti (takođe književnici), o njihovo troje dece, o specijalitetima koje Kralj tamani (burgeri obilno zaliveni pivom), tabletama koje pije kad ga boli glava (ekscedrin i to na suvo), knjigama i filmovi koje voli, zašto se pola godine brija a pola pušta bradu, koliko je visok i težak i zašto je pomalo pogrbljen, ko su mu roditelji i ostali preci, kako je bilo kada mu je u kuću upao psihopata, za koga navija (bostonske Crvene sokne), kad piše (svakog dana osim za rođendan, Božić i Četvrti juli) itd itd... Sve se zna i o Kingovim počecima, pričama iz ranih 70-tih i da je svaka prodata značila mesec dana grejanja u iznajmljenom stanu, o profesuri koja je pretila da postane doživotno zanimanje i o fantastičnom ugovoru na 400.000 dolara za roman „Keri“ po kome će Brajan de Palma 1976.g. snimiti film posle koga više ništa neće biti kao pre ni za Kinga ali ni za izdavačku industriju.

            Uspevši da izbije na čistinu koja znači vrhove best-seler lista i velike honorare King je svojski zapeo i – ostao tamo, svake godine izbacujući nove i nove romane. Ovo bombardovanje debelim tomovima (prosečan Kingov roman ima 600 i više strana a ume i da uveliko pređe 1000, npr. „To“ i „Utočište“) postalo je nevolja sa kojom se mora računati, barem kad su u pitanju konkurentske izdavačke kuće. Stoga svi vrlo pažljivo prate aktivnosti Kraljevog izdavača „Vikinga“ i kad ovaj najavi novi Kingov roman rivali hteli-nehteli moraju da sačekaju da se hit malo izduva pa tek onda puštaju knjige svojih pulena, koji takođe nisu mačiji kašalj (Krajton, Klensi, Turo...) ali nisu dorasli vladaru best-seler lista koji iza sebe ima vać 150 miliona prodatih knjiga! A, ako se King baš razgoropadi, kao što je bilo u sezoni 1997/1997, ostali pisci jedva da mogu da zarade nasušnu koricu hleba. Naime, u pomenutoj sezoni Kralj je, za manje od 12 meseci, izbacio na tržište 1.755 stranica (više nego što ima Biblija) u obliku romana u nastavcima „Zelena milja“ odnosno standardnih romana „Očajanje“ i „Regulatori“ (koji je objavljen pod imenom Ričard Bahman, ali je već notorna činjenica da su King i Bahman jedan čovek, odnosno da se King, kad mu dosadi da bude King, prerušava u Bahmana – za sada u 6 tomova). „Zelena milja“ zanimljiva je i kao novi izdavački štos. Roman je podeljen u 6 nastavaka (svaki na oko 90 strana) koji su se pojavljivali mesečno. King je ideju pokupio od Čarlsa Dikensa odnosno izdavača iz prošlog veka, kada je ovakvo objavljivanje romana bilo uobičajeno, pre svega zbog smanjenja cene knjige pa, dakle, i povećanja broja čitalaca. Uprkos malim nedoumicama izdavača, ispostavilo se da stvar funkcioniše i danas – prvih 5 nastavaka prodato je u 3 miliona primeraka, svi nastavci bili su na best-seler listi „Njujork Tajmsa“, Kinga je bilo svuda i stalno što je pokopalo ostale pisce. S druge strane, i finansijski rezultat ovog poteza je zanimljiv: u standardnom džepnom izdanju „Zelena milja“ ne bi bila skuplja od 7 dolara dok je komlet nastavaka (a samo tako ih možete čitati) stajao 19 dolara. Kako bi rekli stari „ko umije – njemu dvije“. Kralj očito ima i debelu komercijalnu žicu.

            Moderna literatura do pojave Kralja nije imala za posla sa hiper produktivnošću spojenom sa popularnosšću (štanc-majstori krimića, SFa ili ljubića pisali su, istina, i više ali za uži krug korisnika). Prva, iznuđena, reakcija književnog establišmenta na fenomen King (jer se prodavanost, čitaj zarada, mora verifikovati pošto je masa u demokratijama uvek u pravu), naravno, bila je – odbijanje. A kada se problem King odužio, kritičari su orno krenuli da ga razbijaju na svim nivoima, od forme do (bljutavih) sadržaja. Najblaže što je na njegov račun moglo da se kaže bilo je da - nema previše stila. Kingov komentar je da oseća kako, izgleda, svi očekuju da se, kad namlati dovoljno para, posveti ozbiljnom pisanju ili batali celu stvar. Da bi nevernim Tomama dokazao da ume da napiše ozbiljan roman, ogledao se i na glavnotokovskom polju („Dolores Klejborn“, „Mizeri“) ali to nije pomoglo jer je žigosan kao žanrovski pisac i tu je kraj priče. Ipak, i u hororu Kralj pokušava da ne bude uvek isti. Pošto je postao prepoznatljiv po pričama koje se dešavaju u seocetu Mejn, mnoštvu običnih ljudi sa kojima je lako identifikovati se (pa je i užas natprirodnog i brutalnog veći) King povremeno pobegne i u bizarnu fantastiku pišući seriju romana „Mračna kula“.

            Osim što je postavio ili barem usavršio i proslavio jedan žanrovski obrazac pa, u krajnjem, i sam horor, King je postavio standarde i u odnosu na poslovnu stranu pisanja. Nakon njegvih velikih honorara (do tada nezamislivih za žanr) i ostalim piscima iz branše bilo je lakše da traže više para a izdavači su, tražeći isplativu robu, morali da počnu i da je pristojnije plaćaju. Slično je i sa žanrovskim pravima jer je i tu žanru skočila cena. Ipak, ni Kingu nije uspelo da kontroliše kasapljenje svojih knjiga u ime prilagođavanja potrebama filma ali je Kralj uzdrmao drugu tvrđavu – uspeo je da se izbori za uvažavanje njegovog mišljenja. Naime, izdavači (američki) sasvim se komotno odnose prema žanrovskim delima i prisvojili su pravo da ih prekrajaju, menjaju ili krate a u ime zaštite svog kapitala i obezbeđivanje profita; šta o ovoj hirurgiji misli njihov (beznačajni-najamni) pisac uopšte nije bitno. King je, po ovom pitanju, uspeo da poraste toliko da se njegova reč sluša (naravno, u početku su i njega kratili). Ako se ne složi sa sugestijama  - njegova je poslednja. Iako drugi pisci ni izdaleka nisu u njegovoj poziciji, dobro je da je i ova tvrđava uzdrmana pa postoji šansa da, vremenom, bude srušena, naravno zahvaljujući Kralju koji je jedan i jedinstven.

(Nedeljni Dnevnik, 1998)