Časopis za književnost na
engleskom jeziku (već pominjan u prvom delu ovog teksta) „Shakespeare&Co“ broj 2, donosi za ljubitelje SF-a dva interesantna (tj.
interesantnija od drugih) priloga.
Prvi je novela Elesdera Greja (Alasdair Grey, škotski književnik rođen 1934.g., autor
romana „Lanark, jedan život u četiri
knjige“). „Pet pisama iz jednog istočnjakog carstva“ o životu državnog
pesnika koji sve vreme čeka da napiše, po nalogu cara, jedinu pesmu za koju je
školovan, a u nekom carstvu ustrojenom na krajnje neobičan način, sa sve carem
koji je besmrtan jer ima telo lutka (ili kakve mašine). Grej se, naravno, ne upušta u tehnička objašnjenja već vodi radnju
u maniru Heseove „Igre staklenih perli“ i
sličnih priča o društvima izmaštanim na realističko/racionalističkim
principima. U svakom slučaju priča je vredna čitanja.
Drugi prilog u „Shakespeareu 2“ su priče Anđele Karter (Angele Carter), čak 5
njih. Odmah da kažem da u njima nema SF-a
ali ima malo dobre jeze i, pre svega, sjajne, lucidne književnosti. Uostalom,
od prvog pojavljivanja AK u nas
1982.g., pričom „Krvava odaja“ u
antologiji „Nova Engleska pripovetka“ (izdanje
SKZ), preko onih 6,7 priča razbacanih
po „Književnoj reči“, „Književnim
novinama“, „Alefu“, „Sveskama“ „Znaku Sagite“, bilo je jasno da je u pitanju
sjajan pisac tzv magičnog realizma.
(Čak je i njen roman „Ljubav“, objavljen
kod „Svetova“ iz Novog Sada 1991.g. koji je daleko, tematski, od njenih priča,
potvrđivao kvalitet i snagu autorke.) Ono što je interesantno za posmatrača
jeste gotovo potpuno odbijanje ljudi iz glavne struje (ovdašnje) književnosti
da prihvate da je AK pisala i pod
uticajem SF-a. Ono „magični realizam“ još i može ali SF – Bože sačuvaj! A čitaocima i
poštovaocima ostaje da se nadaju (nadam se!) da će se neko odvažiti da objavi još
neku njenu knjigu.
Sličan primer
drugačijeg SF-a nalatimo u „Srpskom književnom glasniku“ br. 4/93,
u priči Majkla Vajldinga (Michael Wilding)
„Vidimo se kasnije“ koja govori o junaku sa poremećajem zbog koga vidi
ljude i stvari, odnosno pejzaž, koji su postojali ili će tek postojati pre tj.
za kojih stotinu (ili hiljadu) godina. I zato on prolazi kroz ljude, kuće,
hranu a telo mu se, u njegovoj stvarnosti koju ne vidi, sudara sa pravim
predmetima. Dobra priča. Vajlding,
jedan od najznačajnijih australijskih
pisaca (rođen 1942.), objavio je 5 romana i 3 zbirke priča, od kojih su
najpoznatije „Aspekti procesa umiranja“
i „Veliko podneblje“ (izbor priča),
ostaje u kratkoj formi („pravi“ SF
pisci razvili bi ideju bar u novelu ako već ne u roman) želeći, i uspevajući,
da sačuva začudnost događanja, postupajući kao i njegov zemljak Piter Keri (u Australiji se, izgleda, ne pati od šema tipa: ovo je SF i ja to, kao ozbiljan pisac,
prezirem), tj. interesujući se, prevashodno, za priču a manje za objašnjenja.
Ako vam to ne smeta, obavezno pročitajte Vajldingovu
priču.
Priču je preveo Bogdan Mrvoš, gospodin koji je imao
hrabrosti da u „ozbiljni“ književni časopis „Sveske“,
koji uređuje, ubaci, bez predrasuda, 4 domaće SF priče, što je bez premca na sceni glavnog toka književnosti
ovdašnje.
I tako, drugačiji Science Fiction retko - ali ipak -
uspeva na netipičnim mestima. Ostaje nam da ga, takvog kakav je i gde je,
pratimo.
(„Emitor“, 1993.)
0 komentara:
Постави коментар