Časopis za književnost na engleskom jeziku (već pominjan u prvom delu ovog teksta) „Shakespeare&Co“ broj 2, donosi za ljubitelje SF-a dva interesantna (tj. interesantnija od drugih) priloga.
            Prvi je novela Elesdera Greja (Alasdair Grey, škotski književnik rođen 1934.g., autor romana „Lanark, jedan život u četiri knjige“). „Pet pisama iz jednog istočnjakog carstva“ o životu državnog pesnika koji sve vreme čeka da napiše, po nalogu cara, jedinu pesmu za koju je školovan, a u nekom carstvu ustrojenom na krajnje neobičan način, sa sve carem koji je besmrtan jer ima telo lutka (ili kakve mašine). Grej se, naravno, ne upušta u tehnička objašnjenja već vodi radnju u maniru Heseove „Igre staklenih perli“ i sličnih priča o društvima izmaštanim na realističko/racionalističkim principima. U svakom slučaju priča je vredna čitanja.
            Drugi prilog u „Shakespeareu 2“ su priče Anđele Karter (Angele Carter), čak 5 njih. Odmah da kažem da u njima nema SF-a ali ima malo dobre jeze i, pre svega, sjajne, lucidne književnosti. Uostalom, od prvog pojavljivanja AK u nas 1982.g., pričom „Krvava odaja“ u antologiji „Nova Engleska pripovetka“ (izdanje SKZ), preko onih 6,7 priča razbacanih po „Književnoj reči“, „Književnim novinama“, „Alefu“, „Sveskama“ „Znaku Sagite“, bilo je jasno da je u pitanju sjajan pisac tzv magičnog realizma. (Čak je i njen roman „Ljubav“, objavljen kod „Svetova“ iz Novog Sada 1991.g. koji je daleko, tematski, od njenih priča, potvrđivao kvalitet i snagu autorke.) Ono što je interesantno za posmatrača jeste gotovo potpuno odbijanje ljudi iz glavne struje (ovdašnje) književnosti da prihvate da je AK pisala i pod uticajem SF-a. Ono „magični realizam“ još i može ali SF – Bože sačuvaj! A čitaocima i poštovaocima ostaje da se nadaju (nadam se!) da će se neko odvažiti da objavi još neku njenu knjigu.
            Sličan primer drugačijeg SF-a nalatimo u „Srpskom književnom glasniku“ br. 4/93, u priči Majkla Vajldinga (Michael Wilding) „Vidimo se kasnije“ koja govori o junaku sa poremećajem zbog koga vidi ljude i stvari, odnosno pejzaž, koji su postojali ili će tek postojati pre tj. za kojih stotinu (ili hiljadu) godina. I zato on prolazi kroz ljude, kuće, hranu a telo mu se, u njegovoj stvarnosti koju ne vidi, sudara sa pravim predmetima. Dobra priča. Vajlding, jedan od najznačajnijih australijskih pisaca (rođen 1942.), objavio je 5 romana i 3 zbirke priča, od kojih su najpoznatije „Aspekti procesa umiranja“ i „Veliko podneblje“ (izbor priča), ostaje u kratkoj formi („pravi“ SF pisci razvili bi ideju bar u novelu ako već ne u roman) želeći, i uspevajući, da sačuva začudnost događanja, postupajući kao i njegov zemljak Piter Keri (u Australiji se, izgleda, ne pati od šema tipa: ovo je SF i ja to, kao ozbiljan pisac, prezirem), tj. interesujući se, prevashodno, za priču a manje za objašnjenja. Ako vam to ne smeta, obavezno pročitajte Vajldingovu priču.
            Priču je preveo Bogdan Mrvoš, gospodin koji je imao hrabrosti da u „ozbiljni“ književni časopis „Sveske“, koji uređuje, ubaci, bez predrasuda, 4 domaće SF priče, što je bez premca na sceni glavnog toka književnosti ovdašnje.
            I tako, drugačiji Science Fiction retko - ali ipak - uspeva na netipičnim mestima. Ostaje nam da ga, takvog kakav je i gde je, pratimo.
(„Emitor“, 1993.)




0 komentara:

Постави коментар

top