EKSTREMNI STRIP „Striper“ broj 7, izdavač Beopolis, Beograd 2000.g.

„Striper, magazin za ekstremiste“ broj 7, pojavio se na kioscima! Već ovaj začuđujući podatak dovoljno je opravdanje za novinski tekst (čak i uprkos neravnomernoj distribuciji, vremenskoj i prostornoj, što će reći da ga ipak nema u svim gradovima, odnosno da se, tamo gde jeste, nije pojavio u isto vreme nego je ponegde kasnio). U pitanju je potez visokog rizika, ekonomski najverovatnije neisplativ ali sa jednom značajnom mogućnošću: da će i van strip centara (Beograd, Novi Sad, eventualno Niš) neko kupiti „Striper“ i da će se tom/toj klincu/klincezi sadržaj dopasti, da će tako otkriti da još neko razmišlja kao ona/on, a možda će iz fascikle izvaditi skrivene crteže ili nacrtati neke i sve to poslati izdavaču. Naravno, biće i onih što će baciti ovu svesku jer u njoj nema očekivane lake zabave i razbibrige ali, rekosmo, rizik postoji.

            A šta se može naći u ovom raritetnom izdanju?

            Sama mistično-jeziva korica Relje Pajića, sa naslovima-parolama (Teslin eksperiment, Novo tumačenje snova, Tajne organizacije, Predskazanja, Proročanstva, Prognoze, Vukovi ne zaboravljaju, Zver se kaje, Poslednji dan) parodira bombastične naslove novina koje su se namnožile u ova smutna vremena.        

            Unutrašnjost, pak, pruža uvid u svo šarenilo domaćeg alternativnog stripa kome je zajednički činilac autorska samosvojnost u iskoraku u bizarno, na nivou priče i crteža. Bezazlenu otkačenost ponudiće Neda Dokić, mr. Stocca ili Momci, u kaiš gegovima, a table Nede Dokić te Wostoka i Grabowskog dodaće i zrno dečije lucidnosti pomenutoj naivnosti/nevinosti, u čemu će im se pridružiti „Fantom iz sudopere“ Miloša Krsmanovića.

            U dužem, bezimenom stripu Dejan Uzelac zavodi razigranom grafikom, dok „Dobar dan“ Cirila Hornjaka donosi crtačke egzibicije povodom „krevetskih“ igara.         

           Danijel Savović u pričici „Sve, sve ali zanat“ zabavlja nas značenjem poslovice u starom-novokomponovanom svetu.

            Mračna priča i grafika dopunjuju se u stripu Jakoba Klemenčića o vukovima koji (još od korica) ne zaboravljaju.

            Saša Mihajlović u stripu bez reči demonstrira suvereno vladanje višeslojnom pričom u vizuelno prepoznatljivom miljeu.

            Uspešno poigravanje naracijom u (ne)stvarnom svetu lutaka predstavlja i preporučuje i preporučuje Ivana Grubanova, još jednog mladog a „proverenog“ autora.

            „Poslednji dan“ Tihomira Čelanovića nova je epizoda iz mikrokosmosa bubica (koje se ponašaju kao ljudi) sa ponešto (na prvi pogled) prekomplikovanim crtežom.

            Za (eventualne) novopristigle u ekstremni priče u slikama, čitanje „Stripera“ najbolji je način da se upoznaju sa ovim smerom 9. umetnosti i odluče da li će mu pristupiti. Čitaoci koji već poznaju „materiju“ u novom broju će moći da isprate radove starih prijatelja. Dakle, kako bi rečeno u jednoj reklami „za svakoga po nešto“, već prema volji i afinititetima.

(2001)