Vedro jutro osvanulo je nad lepom varoši provincijskom.
Oblaci su se razišli, košava smirila, sveže je ali sunce obećava da će
zagrejati vazduh. Stari trgovac, deda Pera, izašao pred kuću da se malo ispravi
i protegne. Sve izgleda oko sebe ne bi li video to proleće koje željno čeka. Za
sada samo čuje kako ptičice pevaju u golim krošnjama a onda i kuckanje štapa.
Prilazi mu ispisnik deda Đoka. Biće da je krenuo do radnje da pazari veknu hleba
i kesicu mleka.
„Bro jutro Pero. Kako si?“
„Bro jutro. Može se. Ti kreno do
radnje?“
„Ko i svaki dan. Šta ću? Babu slabo drže
noge. A treba čovek malo i da se provetri. Ova zima sve nešto kilavi al nikako
da prođe.“
„Ume Baba-Marta da zabiberi. A i mi
smo kilavi. Pa, jel imaš štagod novog?“
„A šta bi bilo? Sedimo ceo dan unutra,
gledamo televiziju, čas vetar duva, čas kiša pada, kunjamo, sevaju kosti, trokira
pritisak i srce... Šta čoveka, kad je mator, drugo može da strefi? Imaš ti
nešto novo?“
„Bogami, ja baš imam. Juče sam, eto, čuo da
smo mi penzioneri najvažniji i najpouzdaniji ljudi.“
„Šta to pričaš.“
„Slušaj. Zazvrči juče predveče telefon. Ja
gledo televiziju a baba nešto petljala po kujni. Slabo se ja javljam na
telefon, to baba voli da toroče al vikne mi da se javim, njoj masne ruke. Pa
kaže „Da nisu unuci bolesni, sva deca su u školi bolesna, bolje bi bilo da ne
idu. A da nije ćera bolesna?“ a onda „Da se nije nešto loše desilo? Da nije zet
slupo auto? Ili se nešto pokvarilo“. Ona ti uvek nešto sluti. Dosta, presečem pa
dignem slušalicu. A odatle se javi neki mlađi ženski glas: „Jel to stan
porodice te-i-te.“ Jeste, mi smo, kažem. „Drago mi je, ja sam predstavnik firme
te-i-te. Vaš broj je izvučen i naša firma vam nudi da kupite našu robu pod
najpovoljnijim uslovima.“ Ja već zaustio da kažem da nećemo jer je moja baba
išla ko zna kolko puta na te prezentacije. Tu ti daju ručak i onda pokazuju šta
da kupiš, plus dobiješ neki poklon. Baba uvek nešto kupila, kaže, sramota je da
ode praznih ruku kad su je već naranili i bili fini. Samo, što joj ti jastuci i
druge kerefeke ništa baš ne trebaju pa onda poklanja ćerki i familiji... Lepo
je to al košta. I, kažem ti, taman da reknem kako nam ne treba a ona pita „Da
li je neko u porodici zaposlen u nekoj državnoj firmi“ a ja ću – niko. Ona se
nešto snuždi, „Šteta“ kaže, pa će „A da li je neko nezioner?“ Meni nešto bude
milo pa kažem – nego šta, i ja i moja baba. „Odlično, odlično“ odgovara ono
devojče ko da joj kamen pao sa srca. „Pa vi ste onda naš idealni kupac, možemo
da vam odobrimo prodaju na 12 rata. Penzioneri su lica sa najpouzdanijim
primanjima i imaju najveći kredit u našoj firmi“. Pravo da ti kažem i meni bi
nekako milo oko srca. Eto, bar neko poštuje i nas penzionere. Drugi viču kako
smo im na teretu, kako izvoljevamo, skupi smo a eto, od svih drugih, trgovci
nas najviše vole. Ispada da smo, kako god da okreneš, prvi ljudi. A i treba
tako – mislim, zaslužili smo, pošteno smo radili pa je red i da nam se oduži.
Šta kažeš, a?“
„Šta da kažem? Voledu nas samo zbog para.“
„Pa za šta drugo? Neće da nas volu
što smo lepi i pametni, kad nismo. Ih, ti baš sve oćeš da pokvariš.“
„Pa
jeste kupili nešto?“
„Ići će baba u idući utorak da vidi
šta sve nude.“
„Znači, opet će da donese neko jastuče.
Ako, šta fali, trebaće kad idete negde u goste... Odoh sad ja dalje,
uzdravlje.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар