MAPA POVRATKA „Anonimna besmrtnost“ Zoran Ćalić, izdavač Rad, 1994.

Nova pesnička knjiga Zorana Ćalića, „Anonimna besmrtnost“, jedno je od onih književnih dela u čijoj se konstrukciji autor opredeljuje za otvorenost, neskrivanje svojih ideja, nudeći tako čitaocu ključeve za otvaranje dveri svoje tvorevine, ključeve za varljivu lakoću razumevanja. Ćalić ovakav put dovodi do krajnjih granica jer spaja jasnoću izraza i metafora, s jedne strane, i mističnost, misticizam događanja u svojoj knjizi, s druge, što rezultira već pomenutom lakoćom koja, ipak, na kraju, ostavlja čitaoca zbunjenim, prinuđenim da se vrati na početak i ponovo iščita ponuđene pesme.

            Nekoliko je reči/ključeva što neskrivene su pažljivo čitaocu i vode njegovu pažnju u smeru koji pesnik nudi: prijateljstvo, gluma/pozorište i metempsihoza. Na temeljima ovih pojmova satkana je građevina ove knjige.

            Prijateljstvo je već (pre)dugo pesnička tema kojoj se niko ne obraća te je Ćalićeva knjiga (kojoj u podnaslovu stoji „Rekvijem za Berdolfa“ i posvećena je preminulom prijatelju) svojevrsni pokušaj vraćanja ovom opštem, dakle potvrđenom poetskom mestu. Prijateljevanje sa glumcem koji – fizički – više nije u ovom svetu postaje i veza sa onim drugim svetovima i postojanjima. Jer, nit života prostire se izvan samo jednog tela, kaže metempsihoza, učenje o seljenju duše iz jednog tela u drugo (u svome ezoterijskom značenju). Metempsihoza je učenje poznato mnogim narodima ove planete i pokušaj je odgovora, negacije svakodnevnih slika nestanka, pokušaj suprotstavljanja nametnutim granicama.

            Jedan od pokušaja suprotstavljanju jeste i pozorište kao igra koja oponaša svet, prerasta ga i biva univerzum za sebe. To je put na kome publika živi višestruke živote i tako dotiče rubove besmrtnosti, tog božanskog načela. A glumac, bivajući na pozornici i život i smrt i kraljeva i prosjaka svih vremena istorije i budućnosti, najbliži je tom božanskom svojstvu. Zato smrt, u tom razmeravanju, lažna je jer dar božanskog ostaje sjaj neizbrisiv a definitivni krug postanak-nestanak pretvara u spiralu neprestanog povratka na „Put Pepela“ iz koga nastaje i u koji se vraća. A možda se u tim ponavljanjima desi i velika palingeneza te se ponovo sjedine isto telo i duša.

            Ćalić razastire puteve metempsihoze pred nas i u ezoterijskom i egzoterijskom delu i skicira mapu fizičkog odnosno duhovnog puta povratka/preobražaja nudeći nam fascinacije kroz promenu koje će se završiti pojavom Boga, Apsoluta, što je trenutak na početku pomenutog zbunjivanja čitaoca jer prisustvuje sjedinjavanju teorijski nespojivih kategorija. No, znano je, pesnička sloboda nema grancia, čak i ako se zarad nje poseža za demistifikovanjem i (nepodnošljivom) lakoćom reči.

            Završetak čitanja ove knjige nije i kraj njenog tumačenja jer, osim pomenutog, naziru se i drugačija viđenja istog teksta. Jedno takvo nameće se autoru ovih redova i vezano je za sam naslov knjige i njegovu podudarnost sa govorom o besmrtnosti koji je održao jedan od genija pisane reči, Horhe Luis Borhes. On, naime, govori o besmrtnosti ali ne ličnoj već kosmičkoj, besmrnosti u kojoj se svakim pominjanjem Šekspirovog stiha ponavlja tren u kome je Šekspir taj stih stvorio te je tako i svako pominjanje Šekspira u tom trenu Šekspir. Ako je to tako onda je u svakom od čitalaca ove knjige, odnosno u onome koji ju je napisao, Bardolf i svi su oni deo Bardolfove (i sopstvene) besmrtnosti. I time je plemenita namera ove knjige ostvarena.

(1994)