AUTOPORTRETI PREOBRAŽAJA „Novi potop“ Zoran Bognar, izdavač Draganić, 1996.

Dilemu čitaoca – ko je pesnik imena Zoran Bognar, koji kao svoju prvu knjigu objavljuje izbor pesama nastalih u periodu 1984-1994.g. – razrešava „Epistola čitaocu“ u kojoj saznajemo da je život Zorana Ćalića, nakon vukovarske kataklizme, presečen i poništen a da je u njemu preživeo „novi čovek koji sanja o novom rođenju“ imena Zoran Bognar. Nakon iščitavanja pesama ispostaviće se da je pomenuta epistola takođe i jedna od najvažnijih  ključeva za praćenje pesnikovog preobražaja.

            Naime, svaka knjiga izabranih/sabranih pesama (izbor i nadahnuti pogovor ovoj načinio je Milivoje Marković) svojevrsna je soba sa ogledalima kroz koju posetilac-pesnik šeta a njegovi odrazi se, svakim korakom, menjaju da bi, na krjau, kod izlaza, on bio bogatiji svešću o sopstvenoj promenjivosti. Tako u „Novom potopu“, u prvim pesmama, srećemo i sagledavamo mladi, neobuzdani duh koji otkriva svoje okruženja i iskušava ih. Rezultiraće to razbarušenim stihom, neukroćenim rečima iz kojih pulsiraju i radost i melanholija i buka rok’n’rola i tišine sa vrha Avale, žestoke reči svakodnevice i smirene latinske sentence. U poletnoj radosti intelektualnog osvajanja Granica, Ćalić/Bognar će, u skladu sa tamnim valerima koje nosi njegov glas, dotaći i tabu temu jednog državnosg sistema. Negde iza sjajne fasade „srećne zemlje“ on će videti pukotine propadanja, raskol i rat, zbog čega će mu pesme i knjige biti zabranjene a ove biografske činjenice (uz one opšte poznate) postati sastavni deo čitanja i razumevnja njegove poezije.

            Na žalost, spaljena sala u kojoj je Bognar čitao svoje stihove, spaljena rodna kuća, biblioteka, rukopisi, raspad države i sveopšta smrt, potvrdiće predosećanje, slomiti i izbrisati sva dotadašnja iskustva, namesto laganog sazrevanja doneti oštar zaokret. Čak i ako ne pominje konkretne događaje Bognar nosi žig svog iskustva. Grč i zagrcnutost, duboka svest o usudu i (ne)mirenju sa njim postaju osnovne slike/vizije u novim pesmama. Neminovna zapitanost nad trajanjem i relativnosti vrednosti kulminiraće u pesmama posvećenim mrtvom prijatelju, prepunim hermetizma i ezoteriskih slutniji. Tako se zatvara krug jednog pesničkog opusa, od radosti početaka jednog stižemo do gorčine sasvim drugog čoveka. U Bognaru ostaje nasleđe (auto)predaka a njegov novi glas otkriće puteve koje je, nakon „pouke iz prethodnog života“, odabrao (ili su oni odabrali njega).

(1997)