DILEME BEZ REŠENJA „Vremenski darovi“ Zoran Živković, izdavač Svetovi kulture, 1997.

Drugu beletrističku knjigu Zorana Živkovića (1948) čine 4 priče od kojih su prve tri svojevrsne varijacije jedne teme dok se poslednja pojavljuje kao moguće objašnjenje postavljenih pitanja/tajni. Ovako „rastresita“ struktura podsetiće na prvi Živkovićev roman „Četvrti krug“ (1993, 1996) u kome takođe nalazimo nekoliko varijeteta osnovne priče i (prividno) razrešenje u finalu. U „Vremenskim darovima“, u pričama „Astronom“, „Paleolingvista“ i „Časovničar“ srećemo poznatu situaciju – sklapanje dogovora sa tajanstvenim posetiocem koji, iako neimenovan, „odgovara“ opšte prihvaćenom liku prefinjenog nečastivog (za razliku od onog brutalnog). Taj elegantni, blagoglagoljivi (ne)znanac ušetaće u ćeliju osuđenika na smrt, kabinet profesorke i skromnu radnju i, u maniru i atmosferi koji nosi duh klasične ruske fantastike (Andrejeva ili Remizova), predložiti svojim sabesednicima da odu u budućnost, prošlost ili alternativnu sadašnjost. Ukoliko pristanu i prihvate dar, oni će saznati za njih životno važne stvari ali će, naravno, morati da plate određenu cenu (te tako to ipak nisu pravi darovi).

            I, pošto je to savršeno ljudski (i potrebno za priču) smrtnici neće odoleti iskušenju. Astronom odlazi u budućnost da bi saznao da neće biti zaboravljen ali ni slavan onoliko koliko bi želeo. „Izvor“ nezaborava, pak, neće biti znanje/otkriće astronomovo (koje je opstalo bez obzira da li ga se on odrekao ili ne), već njegovo žrtvovanje, odlazak na lomaču zbog svog uverenja. Za razliku od astronoma koji žudi za priznanjem spoljnog sveta, profesorka paleolingvistike opterećena je sumnjama u smisao sopstvenog života. Želja za izmirenjem sa samom sobom odvešće je u prošlost u kojoj će se sresti da sopstvenim trijumfom ili porazom koji će biti njena negacija. Starom časovničaru dar će omogućiti povratak u prošlost i izmenu događaja kojim će ući u drugu i drugačiju, paralelnu stvarnost i ostvariti svoj san – život sa dragom. Njegova sreća ipak će biti pomućena znanjem da postoji vremenska linija u kojoj je smrt pobedila/pobeđuje.

            Poslednja priča o slikarki u psihijatrijskoj bolnici uspostavlja veze između prethodnih segmenata i po kojoj je tajanstveni posetilac (možda) plod mašte ili, u drugom tumačenju, ne Đavo već Pisac koji priče oblikuje oponašajući moći bića višeg reda. Ovakav postmodernistički ključ, osim funkcionalnih ili teorijski utemeljenih objašnjenja sadrži i ono (jednako valjano kao i prethodna) koje podrazumeva čisto zadovoljstvo poigravanja tekstom, kako prilikom njegovog stvaranja tako i pri „konzumiranju“.

            U prilog zadovoljstva u gradnji i zaplitanju priča pomenimo i pojave različitih inicijala na časovnicima u svakom segmentu knjige te, u dvema centralnim pričama, izlaganja teorija tzv „efekta leptira“, paradoksa putovanja kroz vreme i račvanja vremenskih tokova, što je pokušaj da se fantastička mogućnost dara podvede pod pravila koja spadaju u arsenal naučne fantastike. Uvođenje ovakvog diskursa novina je za nežanrovsku fantastiku i donosi novo rešenje za već poznate zagonetke. Živković takođe oslobađa svoje junake uobičajenih grandioznih zadataka koji su konstanta fantastičkih knjiga. Smrtnici iz „Vremenskih darova“ nisu opterećeni ultimativnim problemima već su neprestano zapitani nas svojim postojanjem, njegovom valjanošću, opravdanošću. Fantastična mogućnost da se život popravi, neke činjenice izmene ili da se sopstvena vrednost sagleda iz drugačije perspektive, osnovnu dilemu ocrtava reljefnije i dublje. U tom, po mnogo čemu konačnom, kontrastu koji ukida sve valere otkriva se da su iluzije, varke i nedorečensoti, uprkos svoje nepogodnosti za egzaktne podele i merenja, važni, možda i esencijalni za definisanje života. Stoga su i dileme izbora nerešive. Jer, kojim god putem pošli, za nečim ćemo žaliti i biti ne(dovoljno)zadovoljni. Neki drugi put i mogućnost činiće se boljima. Jednokratnih i konačnih rešanja ovakve dileme nema. Život je suviše razgranat da bi se mogao svesti i uvesti u ograničene odeljke. Stoga ni mogućnost ispravke neće doneti oslobođenje od zapitanosti o sopstvenoj svrsi (ukoliko ona uopšte i postoji).

(1997)