I BI POČETAK „Noćna strana – Dugo sunce“ Džin Volf, izdavač Polaris, 1994.

Pisati o prvom delu nekog epa, kada znate da će stvar ići u delovima (dakle nije u pitanju slučaj da se pisac popišmani pa naknadno sroči nastavak svoje knjige, niti slučaj da pisac mudro ćuti i ostavlja čitaoce u neznanju dok u fijoci stola ili glave već ima drugi deo, nastavak priče) i znati da se kraj jedne knjige direktno uliva u početak druge – i nije naročito zahvalan posao. Tako šta pre  liči na opisivanje slagalice na osnovu jednog njenog dela.

            Ipak, ako je tačno da svaki deo holograma u sebi sadrži i informaciju o izgledu čitave slike, onda su i u prvoj knjizi klice iz kojih će se razviti cvet ili korov. U slučaju „Dugog Sunca“ nadamo se cvetu. Naravno, teorijski postoji verovatnoća da cvet podivlja ali Volf je ipak stari vuk a i njegova prethodna serija o  „Novom Suncu“ čini se dobrim zalogom poverenja u hepi-end.

            Elem, priča o Pateri Svili, njegovoj borbi da sačuva svoj mentejon, Menterama, lopovima, bogovima i ostalom na prvih 300 strana više je nego zanimljiva i obećava nova uzbuđenja. Volf nam elegantno demonstrira kako svoje snalaženje u specifičnoj mešavini SF-a i Fantasy-ja (što je radio i u „Novom Suncu“), koja mu očito daje najviše slobode u građenju radnje, tako i svoj sofisticirani stil koji od globalnih događaja neosetno klizi do nivoa detaljističkog opisivanja svakodnevnih stvari i običnih misli, čime još jače uvlači čitaoca u svoj svet dajući mu osećaj realnosti tako bitan za SF (koji hoće da vas ubedi da nešto jeste i, u tu svrhu, koristi iskustva realističkog pisanja filovana zdravorazumskom naukom kojoj verujemo).

Doda i se tome dekadencija i laki raspad sistema svemirskog broda u kome se radnja odvija (postojanje broda nije izričito pomenuto u ovom delu ali svakome ko je čitao Klarkovu „Ramu“ to i ne treba objašnjavati, on tu žanrovsku tekovinu prihvata kao nešto normalno), pa zli bogataši i plemeniti lopovi i kurve i junak koji biva odabran da izvrši njemu još neznanu ali svakako veliku misiju, te očiti klasični pristup Volfa ovoj temi (ne verujem da će on da izvrće šablon romana o odrastanju svoj junaka – nije on takav pisac) nema sumnje da nas u sledećim nastavcima čeka puno uzbuđenja i pustolovina, veliki prevrati i pokreti (gotovo na nivou romana-reke) i kraj koji ne možemo ni zamisliti.

            Osećate li prijatnu jezu nestrpljenja i iščekivanja?

            Trebalo bi jer ovo je početak jedne velike avanture.

            Živeo eskapizam naš nasušni (naročito kada je lepo napisan)!

(„Emitor“, 1994)