GOLA JEZA, Film „Goli ručak“ režija Dejvid Kroneberg, video distributer „Zeta film“, 1992.

Reklamni slogani za film „Goli ručak“ - „Dejvid Kroneberg i Vilijem Barouz pozivaju vas na ručak“ i „Goli ručak – istrebite zdrav razum!“ otkrivaju nam glavne krivce i njihovo nedelo. V. Barouz, pisac knjige (bilo bi hrabro nazvati je samo roman) „Goli ručak“, kultna je ličnost američke bit generacije (ako ga nema u Prosvetinoj enciklopediji ima ga u Enciklopediji naučne fantastike, a knjiga „Goli ručak“ je objavljena u Prosvetinoj biblioteci Erotikon, 1986.). „Goli ručak“ je tzv nenarativna proza, pisana pod uticajem droge (Barouz se drogirao 15 godina bez prestanka tj. u kontinutetu) u maniru nadrealističkih proza. Od takve knjige se ne može napraviti film kao bukvalni prevod medija u drugi. D. Kroneberg, slavni kanadski režiser horor filmova („Muva“, „Kontrolori“, „Ukleti bizanci“) sve je to znao i napravio je nešto što i jeste i nije Barouz. To možete naći videoteci, na odseku „Horor“, kritičari su to krstili kao umetnilčki hermetizam a režiser pristaje na termin mračna fantastika.

            Glavni junak filma, Vivijam Li, istrebljivač gamadi, pošto ubije svoju suprugu narkomana (a drogira se praškom za ubijanje buba) beži u Interzonu i tamo, u košmaru, dešavaju mu se pisaće mašine koje su vanzemaljci-bube, susreti sa poludelim piscima, homoseksualcima koji proždiru svoje partnere, droga što curi iz glave vanzemaljca u žedna usta narkomana a sve to u režiji neshvatljivih tajnih društava i sumanutih doktora. Na kraju nema katarze: Li će na ulazu u novu zemlju i novi krug ludila ubiti svoju novu draganu.

            Ključ za razumevanje filma je Kafka i opsednutost metamorfozama. Kod Barouza to nije tako već je - još gore jer Barouzovi junaci znaju šta im se radi tj. dešava i prihvataju svu trulež, ludilo i beznađe. Ali, ne treba preterivati sa poređenjem filma i knjige. Film u svakom slučaju funkcioniše kao zatvorena celina. Njegova jeza nije instant jeza filmskog horora. Ovde ona izbija iz same konstrukcije dešavanja a ne iz specijalnih efekata. Za poštovaoce filozofije apsurda i psihodelije neće biti problema da film odgledaju, sa mešavinom zadovoljstva i neminovne neugodnosti. Ljubitleji ranog Kroneberga mogu samo da konstatuju da on, dopalo im se to ili ne, grabi napred, razvija se u sve-žanrovsku pojavu tj. umetnika. Za one koji ne veruju svim ovim pohvalama možda treba reći i da je Barouz bio fasciniran Kronebergovom idejom o drogiranju praškom za uništavnje buba, a barem je Barouz znao o čemu je reč kada je drogiranje u pitanju.

(1993)