DALJE OD ROPSTVA ESKAPADE Zoran Ćalić, pesnik, prozaista, kritičar

Sa dvanaest objavljenih knjiga Zoran Ćalić je jedan od najproduktivnijih mladih srpskih pisaca. Poezija mu je prevođena na nekoliko svetskih jezika. Prošlogodišnji je laureat jedne od najstarijih domaćih književnih nagrada Pečat varoši sremskokarlovačke, A ove godine je za svoju poslednju knjigu pesama Anonimna besmrtnost (Rad, Beograd) dobio i nagradu Matićev šal koja je ujedno i povod za ovaj razgovor.

            Međutim to nije sve.

           Samo nekoliko dana posle ovog razgovora, u Udruženju književnika Srbije Zoran Ćalić proglašen je za dobitnika još jednog priznanja - nagrade Milan Lalić ustanovljene pre tri godine, na dan pesnikove smrti, a koja se dodeljuje autorima koji su ujedno i pisci i novinari.

KOŠAVA: Šta vam znači ova nagrada i da li vas ona na nešto obavezuje?

ĆALIĆ: Pa, sasvim je izvesno da kada dobijete nagradu koja nosi ime pesnika koji vam je veoma blizak i kojeg mnogo volite i cenite, da vam je ta nagrada neizmerno draga. Naravno da me ova nagrada obavezuje da u svom budućem stvaralaštvu imam što manje praznih hodova, mada mislim da ih ni do sada nije bilo mnogo, i da na raskršću iznenadnih odluka i dalje treba da se čuvam 'ropstva eskapade'. Ovom prilikom bih se još jednom zahvalio žiriju na ukazanom poverenju i gospodi Ljubici Matić-Karaulić koja je lično za mene isplela onaj divni sivi šal kakav je nekada nosio njen stric, taj najlucidniji volšebnik srpskog nadrealizma, Dušan Matić.

KOŠAVA: Da li postoji nekakva paralela Između vaše i Matićeve poetike?

ĆALIĆ: Naš neumorni tragač za novim prostorima literature i predsednik žirija za nagradu Matićev šal Dr Draško Ređep, inače glavni 'krivac' što je Dušan Matić i posle četrnaest godina od svoje smrti tako uverljivo živ i aktuelan, među prvima je primetio da je moja poetika, od svih mlađih pesnika, najbliža Matićevoj. Naravno da se i ja slažem sa takvom konstatacijom. Ne želim da budem nimalo patetičan kada kažem da svoju poetiku, od svih domaćih pesnika, jedino mogu da poredim upravo sa Matićevom. Naravno da volim još mnoge naše pesnike kao što su Milan Dedinac, Branko Miljković, Rade Drainac, Vasko Popa... ali oni su ipak nešto sasvim drugo. Ipak sam ja odrastao na anglosaksonskoj literaturi. Tu pre svih mislim na Mervina, Vitmena, Eliota, Kupferberga i Ezru Paunda. Dušan Matić je među prvima, ako ne i prvi, od naših pesnika koji je poeziju shvatio kao metafiziku pa ju je ujedno tako pisao i tumačio. Pošto i ja često kroz svoja poetska hodočašća odlutam do Onostranog, baš kao što je to bio slučaj u knjizi „Anonimna besmrtnost“, gde se bavim metempsihozom, onda nije teško primetiti da naše poetike ne mogu da opstanu kao antipodi. Najveću sličnost, ipak, vidim u tome što smo i Matić i ja pisali prozaičnu poeziju i poetsku prozu.

KOŠAVA: Nedavno vam je poezija prevedena i na francuski jezik.

ĆALIĆ: Da, poznati francuski časopis za kulturu i umetnost „Noir et Blanc“ objavio mi je ciklus pesama iz knjiga „Miris plastičnog cveća“ i „Ako se mrtvi jednog dana vrate“ u prevodu Mirej Roben (Mireille Robin), jednog od najboljih svetskih prevodilaca za slavenske jezike. Mirej Roben je, inače, i prošlogodišnji laureat nagrade Udruženja prevodilaca Srbije i poznata je kao prevodilac oštrog kriterijuma i istančanog i profinjenog ukusa. Do sada je od naših pisaca prevodila Borislava Pekića, Slobodana Selenića, Vladislava Bajca, Filipa Davida, Dragana Velikića, Voju Ćolanovića, Davida Albaharija... stoga moram reći da mi je velika čast i da sam neizmerno srećan i ponosan što sam se našao u tom društvu sjajnih, etabliranih pisaca.

Razgovarao: Ilija Bakić

(„Košava“ br. 23, 1994.)