Namere
Pred čitaocima je, kako to i sam
naslov kaže, panorama postžanrovske fantastike koja se piše ovde i sada. Namera
priređivača nije bila da načini antologiju ili slično određen izbor već da,
prevashodno, znatiželjnicima predstavi jedan zapostavljeni rukavac ovdašnje
književnosti koji itekako zaslužuje pažnju.
Termini
(Post)žanrovska fantastika je
priređivačeva kovanica kojoj je zadatak da što je moguće plastičnije odslika
stanje na domaćoj žanrovskoj sceni (uz jedan brzi pogled na svetska dešavanja)
i njen položaj u okviru širih ovdašnjih literarnih horizonata.
Prilikom smišljanja termina
'(post)žanrovska fantastika' priređivač je imao na umu dva druga, jedan svetski
i jedan domaći. Svetski je delo Brusa Sterlinga, SF pisca i teoretičara, i
Ričarda Dorseta i glasi 'slipstream' a trebalo bi da označava modernu
literaturu koja i jeste i nije žanrovska tj. Science Fiction - naučna
fantastika, odnosno onu koja barata elementima sličnih žanrovskih fantastika,
horora i fantazija, ali i iskustvima i strategijama glavnog književnog toka.
Ovakva dela izneveravaju, u većoj ili manjoj meri, klasične obrasce žanra i
stavljaju na muke i obožavaoce i kritičare svikle na prepoznatljive forme. To
je, piše Sterling u svom eseju iz 1989.g, proza "zbog koje se jednostavno
osećate čudno; onako kako se osećate živeći život u poznom dvadesetom
veku". Mada Sterlingova definicija trpi kritike (vidi ogled "Čitanje
naučne fantastike" Edvarda Džejmsa iz 1994.g) ona svakako skreće pažnju na
živ proces koji obeležava svetsku žanrovsku fantastiku u poslednjoj deceniji.
Jasni odjeci ovog dešavanja vidljivi su i u ovdašnjoj literaturi žanrovskih
korena.
Domaći termin koji je priređivač
imao u vidu prilikom stvaranja svog jeste 'alternativna fantastika' i upotrebio
ga je Boban Knežević u uvodu antologije "Nova srpska postmoderna/alternativna
fantastika" (1994.g) imajući na umu izdvojenost domaće žanrovske
fantastike u odnosu na vladajući realistički manir ali i fantastiku koja se
kreće u okvirima postmodernizma, odnosno želeći da potcrta izolovanost i
marginalizaciju ove literature od strane književnog establišmenta koji i dalje
pati od paraliterarnih predrasuda prema žanru.
Termin '(post)žanrovska fantastika'
uvažava oba prethodnika a zadatak mu je da ukaže na dva nivoa u okviru samih
dela, na još prisutni žanrovski kostur (uz odgovarajući otklon od oveštalih
šablona) i njegovo mutiranje u mnoštvo samosvojnih pravaca. Naravno, jasno je
da ovde upotrebljena kovanica ima namensku vrednost i podložna je trošenju.
Tekuće stanje
Širi polet domaće žanrovske, pre
svega naučne, fantastike traje nepune dve decenije, u okviru kojih se od
kopiranja šablona (u delima retkih dotadašnjih autora) odnosno
pozitivističko-naivnih spiskova želja koje budućnost treba da donese i pukih
avantura širom svemira, uznapredovalo do višeznačne i višeslojne proze koja se
oslobađa pretesne ljušture žanra. Uporišne tačke ovog burnog razvoja su:
osnivanje Kluba ljubitelja naučne
fantastike "Lazar Komarčić" u Beogradu, početkom 1980-tih, koji je
okupio kako obožavaoce žanra tako i nekolicinu potencijalnih pisaca;
u okviru svog rada klub je
organizovao književne radionice a klupski fanzin-časopis "Emitor"
objavljivao je domaće priče, zbirke priča i romane (ova podsticajna praksa i
dalje funkcioniše);
i entuzijastički (gotovo
prosvetiteljski) rad Bobana Kneževića, pisca, izdavača i urednika koji je, u
sopstvenoj režiji, raspisivao Konkurs za domaću SF i Fantazi priču a najbolje
radove objavljivao u antologijama "Tamni vilajet" (do sada izašla 4
toma) i žanrovskim časopisima "Alef" i "Znak Sagite" koje
je uređivao, dok je u svojoj ediciji "Znak Sagite" štampao zasebne
knjige domaćih pisaca.
U prostorima etablirane literature
žanrovska proza retko je uspevala da nađe mesto. Geto je, dakle, sredina u
kojoj je stasavala generacija žanrovskih pisaca koja sada preskače svoje korene.
Svaki od njih ima bogatu zbirku odbijenica sopstvenih radova od raznovrsnih
književnih časopisa i izdavačkih kuća (bez obrazloženja ili uz ono lakonsko da
se ne uklapaju u koncepciju) i gorak utisak da bi, uz malo podrške izvan kruga
istomišljenika, daleko brže napredovao u svom stvaralaštvu.
No, kako god bilo, (post)žanrovska
fantastika opstaje - uprkos strahovitom rasturu, gubitku autora koji,
obeshrabreni, napuštaju pisanje (otuda nema u ovoj panorami nekih pisaca koji
su se bacili na veliki posao preživljavanja) ili odlaze u etablirane vode
literature - i, čak, uspeva da se otme tavorenju odnosno napreduje, osvaja nove
prostore što se ogleda u kritičkijem odnosu prema samom žanru (bez apriornog
odbacivanja) i brojnim autorski prepoznatljivim poetikama i varijacijama. Nije
stoga neobično da isti pisac u jednoj priči posegne za čistim žanrom a već u
sledećoj se otiskuje u nepredvidive vode "književnosti skliskog toka"
(zato priče kojima se ovde predstavljaju ne treba smatrati za potpuno tipične
za pojedine autore; veliki uticaj na odabir priča imala je i unapred zadata
dužina kao vrlo ograničavajući faktor). Jednom izborena sloboda kretanja kroz
žanr, a smatra se da ju je definitivno doneo, u drugoj polovini 1980-tih,
Dragan R. Filipović uzdizanjem SF-a na domaće prostore (pripomogli su mu,
svakako, i drugi autori, npr. Anđelković, Knežević, Lazović), donosi mnoštvo
egzotičnih plodova. Neki od njih mogu se okusiti i u ovoj panorami.
Ponudu, dakle, čini, nekoliko priča
bliskih žanru, mračnih vizija budućnosti, svemirske (Jakšić), ovozemaljske
(Skrobonja, Bakić), odnosno mračnohumorne (Anđelković) i simboličke (Dragišić);
iskorak u višeznačenjsku upotrebu žanra čini Knežević. Horor, prljava
varijanta, prepoznatljiv je kod Nešića; Lazović u poslednjim rečenicama priče
uvodi natprirodno u bliska istorijska dešavanja; Marković bogato senči mračne
motive dok je Ristić blizak alegorijskoj fantastici. Damnjanović se poigrava sa
metatekstualnošću, Ljiljana Todorović je naklonjena začudnim misterijama a
Filipović prepoznatljivo rastresitoj dramaturgiji i razbarušenim asocijacijama.
Napomena
Tokom priređivanja ove panorame
nametnula se činjenica određene paralele ovog projekta sa pomenutom antologijom
"Nova srpska fantastika" jer je najveći broj autora zastupljen i u jednoj
i u drugoj publikaciji; ovo podudaranje neminovno je jer je reč o istoj
literarnoj sceni i relativno kratkom vremenskom periodu posmatranja. Ovom
priređivaču bi bilo drago ako bi se njegov napor shvatio kao svojevrsni
nepretenciozni nastavak antologije tipa 'a pet godina kasnije oni pišu ovako'
odnosno kao mogući uvod u neku novu antologiju u kojoj će mesto naći i mlađi
autori koji upravo stasavaju (a zastupljeni su u ovoj panorami).
(Priče: Radmilo Anđelković, Vladimir Lazović, Dragan R.
Filipović, Ljiljana Todorović, Boban Knežević, Ljubomir Damnjanović, Zoran
Jakšić, Aleksandar Marković, Goran Skrobonja, Ivan Nešić, Igor Dragišić, Jovan
Ristić, Ilija Bakić.)
(„ORBIS” broj 2-3., leto-jesen 1999.)
0 komentara:
Постави коментар