REČI ZA TAMNE OPISE SVETLOSTI „Nemoć“ Sekule Šarić, izdavač Unireks, Podgorica, 1996.

Sekule Šarić jedan je od pesnika koji stvaraju izvan tokova oficijelne književne scene, neopterećen trenutnom literarnom bukom i pomodnostima. Zbirka pesama „Nemoć“  nastavak je njegovog ustrajnog traganja za samosvojnim izrazom, odnosno novi pomak na tom (neizvesnom) putu.

            Knjigu otvaraju pesme koje, svedenošću slika donose ton, nazovimo je tako, uzdržane melanholije, pristajanja na stanja i odnose kao date. Ukoliko mogućnost promene i postoji za njom se ne poseže svesnom akcijom već se uspostavljena ravnoteža čuva u svojoj krhkosti. Neodlučnost prerasla u mirenje poznaje na harizontima obrise drugačijih egzistencija ali one su predmet mlakih konstatacija. Kroz ovako ocrtan prostor prosevaće i munja erotizma, da bi njen ekstatičan ples ostavio samo umor i pojačani muk.

            Kako se pesme nižu i odmiče imaginarno vreme/trajanje knjige, nanosi sumnji otkrivaju i drugo lice početne izmirenosti: povlađivanje slabostima, samodovoljnost i obmanjivanje. Pojave leševa, najamnika, zime, gladi, raskidaju dotadašnju normalnost, izvrčući ih u košmare u kojima „vetar počinje duvanjem vatri“ i pred kojim nema uzmaka. Erotika (p)ostaje gola „požuda dragih likova“. Oganj i duša, mač i ruka biju bitku bez kraja. Vremena tišine više ne znače spokoj (ma kako lažan bio) već jedino zatišje pred propast, sećanje na plemenitost, predah pred navalom gorčine u kojoj „miri se ukus uživanja // Sa mirisom smrti“. Pojedinac u kome je žiža svih snaga, mesto njihovog sabiranja, razapet je suprotnim, podjednako destruktivnim tenzijama (samo)zaborava i haosa.

            Šarić izbegava da se u stihovima prepoznaju konkretni povodi i događaji, svestan da bi, u takvom slučaju, pesme bile posmatrane kroz vizuru dnevnog. A iza (ili ispred) pojavnog stoje dublji, trajniji principi, pravila zasenjena hlebom svagdanjim. Njihove obrise autor je nameran da prepozna i pokuša da imenuje. Naravno, ovako široki zahvati pretpostavljaju i napor prevladavanja jezičkih ograničenja istrošenosti, vulgarizovanja reči za opšte pojmove (te se njihovoj pogodbenosti pridodaje i rabljenost bezbrojnim, konfekcijskim upotrebama). Svestan tog balasta, te, kako se citira Ružević na početku knjige, jalove sile koja pomračuje oblasti jezika, Šarić kombinuje svakodnevne sa arhaičnim rečima, poseže za nizovima reči sličnih korena i manipuliše višestrukim značenjima (npr. krajevi-krajolik-kraj), sve sa namerom da i standarde (od kojih se ne može pobeći) pomeri, oneobiči. Tako se i razotkrivena nemoć jezika naslanja na već sagledanu nemoć pred ustrojstvom sveta i sila koje njime vladaju, kako onih iz prirode tako i, jednako neukrotivih i neracionalnih, društvenih, grupnih, nemoć pred usudom i nemoć plemenitosti i nežnosti da takvo stanje izmene.

(1997)