STALNOST U PROMENI „Citati i druge pesme“ Zoran M. Mandić, izdavač Svetovi, Novi Sad, 1996.

Knjige izabranih pesama autora koji aktivno stvaraju i prisutni su na književnoj sceni svojevrsni su graničnik, tren svođenja računa o jednom delu/fazi dotadanjeg rada. Knjiga „Citati i druge pesme“ Zorana M. Mandića, zapaženog srpskog pesnika srednje generacije, obuhvata poeziju iz osam njegovih zbirki objavljenih za šest godina te je možemo posmatrati i kao svedočanstvo o periodu izuzetno visokog intelektualnog napora i odvažnog posvećenja svom umetničkom radu. U pomenutih šest godina i knjigama „Čitaonica“ (1989), „Nišan“ (1990), „Kraj sezone“ i „Bizarna matematika“ (obe iz 1991), „Citati“ (1992), „Radovi na putu“ (1993), „Naspram čuda“ (1994) i, konačno, „Kraj sezone i druge pesme“ (1995), Mandićeva poezija sazreva, što će reći njene se osobine kristališu, pročišćavaju i postaju prepoznatljivije. Ili, kako sam pesnik kaže „sve je žustriji glas mog stiha, sve bolje / pevam“. Naravno, prepoznatljivost ne znači zatvaranje u poznate okvire, mirovanje u njima i manirističko poigravanje poznatim. Pre se može govoriti o izgradnji specifične vizure prema pesničkim objektima (ali i samom subjektu u vidu samoposmatranja) i njenom neprestanom dinamiziranju, dogradnji i preciziranju.

            Na nivou tematskih interesovanja tako zapažamo kretanje između odabranih problema i poniranje, skidanje slojeva opsena, do bitnog, suštinskog sadržaja. Sasvim je lako pratiti ta vraćanja i ponovna sagldavanja, uvek uz neki novi element, novum u pesničkom glasu. Teme (navedimo samo neke) moći i nemoći, smrti kao krajnjeg lica nemoći i ćutanja kao uvoda u nju, ili odmicanja od spisateljskog sveta i njegovog osmatranja sa distance, ili često jetkog zaplitanja svakodnevnog, minimalističkog, sa filozofskim (čime prvo dobija neuobičajene vrednosti a drugo gubi akademsku sterilnost), vidno evoluiraju, sve bogatije novim nanosima značenja i finim valerima (mogućih) novih iščitavanja. (Upravo u ovom aspektu – mogućnosti praćenja promena – prednost je ove knjige nad pojedinačnim zbirkama u kojima je promena prečesto skrivena mnoštvom drugih detalja.)

            I ton Mandićevog pevanja pretrpeo je promene u pomenutim, godinama omeđenim knjigama. Namesto oštrog, čvrstog ironijskog stava u kasnijim pesmama sve je čišći fini, filigranski sarkazam, ponekad toliko precizan da ga neoprezni, letimični čitalac gotovo može i prevideti. No, upravo je ova krhkost, makar ona išla i na uštrb transparentnosti vrednosnih predznaka pesme, zalog ovih kvaliteta u radu pesnika.

            Upravo u tom znaku produbljivanja i višedimenzionalnosti zatvara se knjiga „Citati i druge pesme“ (koju je priredio i vredan, analitičan pogovor za nju sačinio zapaženi kritičar Saša Radojčić), nagoveštavajući nove Mandićeve pesničke avanture.

(1997)