„Nemogući susreti“, nova knjiga Zorana Živkovića (1948), nadovezuje se
na liniju dela započetu „Četvrtim krugom“
(1993, 1996) i nastavljenu „Vremenskim
darovima“ (1997); reč je o sličnostima na nivou strukture odnosno tematskom
opredeljenju. Pomenute knjige čini nekoliko odvojenih linija-priča koje se u
finalu zapliću u jedinstvenu celinu. U „Četvrtom
krugu“ segmenti se smenjuju gradeći mozaik, dok su u „Vremenskim darovima“ odvojeni u četiri posebne celine koje
funkcionišu samostalno, s tim što završna priča povezuje prethodne i to „grupno dejstvo“ dodaje novo značenje i
okuplja delo u specifičnu celinu. Zbog ovakvog rezultata sasvim je opravdano
govoriti ne o zbirci priča već o romanu u
pričama, što je i zaključak kritičara koji su se ovim knjigama bavili. Živković isti princip primenjuje i u „Nemogućim susretima“ s tim što je broj
segmenata povećan (na šest) tako da je paleta „slučajeva“ šira. U svetlu teze o
XX veku kao veku romana a poslednjim decenijama kao dobu stavljanja velikog
pitanja na njegovo postojanje i značenje, (proglašavanjem anti-romana i
svakovrsnim eksperimentima dekonstrukcije, mešanja sa drugim žanrovima i
sličnim projektima), spisateljska avantura Zorana
Živkovića donosi novi pokušaj pronalaženja puteva preobražaja romana u novi
lik.
Pomenute romane vezuje,
kako je napred rečeno, i tematsko opredeljenje, okrenutost fantastici, nemimetičkom; „zahvaljujući“ predrasudi vezanoj za pisca
– Živković je teoretičar, enciklopedista i izdavač naučne fantastike – u njegovim knjigama očekuje se i traži
isključivo naučna fantastika (sa
pripadajućom ikonografijom) i nje odista
ima ali ova vrsta fantastike ne samo što nije jedina nego nije ni pretežna u
romanima, jer pored nje postoje i ostale fantastike
poznate u tzv glavnom toku književnosti.
(Svakako bi ovde, sasvim uzgred i bez daljeg elaboriranja, valjalo reći da je
sklonost čitalaca i kritičara prema ubacivanju knjiga u određene fijoke, teret
koji nepresstano prati autore na granicama i prelaznim područjima velike
literature a svako izmicanje iz zadate odrednice izuzetno je teško, možda čak i
nemoguće jer se tako šta jednostavno ne očekuje i ne podržava.) Živković, pak, odbija da bude svrstan i
šablonizovan, odbija da bude ograničavan formalno i sadržinski.
Istina, naslov „Nemogući susreti“ priprema čitaoca i
sugeriše mu određenu neizvesnost, definiše ono što se u pričama dešava a to su
spojevi dva principa, realnog i
nadrealnog, fantastičnog, mističnog. Kvalitet tog drugog principa promenjiv
je: susret sa vanzemaljcem je
standard naučne fantastike (kao i
peripetije sa „petom silom“,
izmišljenim knjigama na Zemlji koje
su negde u svemiru dokumentarna građa); susret sa samim sobom kao starcem
graničan je jer starac može biti i putnik kroz vreme (naučna fantastika) ali je moguće i slobodnije, poetičnije
tumačenje (dakle, nevezano za naučnu
fantastiku), što zavisi od afiniteta čitaoca; susreti sa bogom, đavolom ili
službenikom u predvorju večnosti svakako su na tragu velikih i večitih tema Života-Smrti-Religije celokupne Umetnosti.
S one strane fantastike stoje obični ljudi puni
vrlina i mana, kako već priliči puku, nespremni da se zaista sretnu sa nečim
nepoznatim što bi moglo poremetiti dragu im uhodanost svakodnevice. A kad do
tog spoja ipak dođe reakcije su nedostojne izuzetnosti trenutka. Autor
insistira na elementima koji potvrđuju tu neodoljivu
lakoću postojanja, bojeći je blagom dozom humora koji ume da izraste u
grotesknost bankara nezainteresovanog da mu bog odgovori na krucijalna pitanja,
ali i tragediju sveštenika odgovornog za smrt dva draga mu bića. I finalna
priča o piscu (dakle ne baš običnom čoveku) koga posećuje njegov lik iz knjige,
koju namerava da naslovi „Nemogući
susreti“, i predočava mu kako je moguće da sebi obezbedi večni život (a on
je u literaturi kao posebnoj stvarnosti), nemoguć je susret izveden u ravni meta-sveta Umetnosti-Književnosti, iz
koga su proizašle i prethodne priče, ali i najstvarnosniji događaj jer se
„dešava“ u sadašnjosti (druga vremena su neodređeno pogodbena) mada je moguće i
tumačenje po kome je u pitanju proizvod halucinacija teško obolelog pisca.
Stvarnost pisca potencirana je i pojavom knjige „Nemogući susreti“ u svakoj od priča (mada niko ne uspeva da
pročita ime autora) i tako joj je data moć daleko iznad one običnih smrtnika,
moć bliska ili jednaka onoj koju poseduje bog (ili đavo?). Blagoslov i
prokletstvo spisateljskog dara tako se pojavljuju kao motiv kome se Živković iznova vraća, posebno ako imamo
u vidu i njegove knjige „Pisac“ i „Knjiga“ u kojima takođe analizira ovaj
fenomen, koji je u svojoj osnovi nemogući susret duha i materije.
(2001)
0 komentara:
Постави коментар