U maloj prodavnici na periferiji provincijske lepe varoši prodavačica
uslužuje redovne mušterije, deda Đoku, startog šereta, i deda Peru, starog
trgovca.
„Izvolite leb i mleko“, kaže im i dodaje dve kesice.
„Pazi dete da se ne iscepadu kese. Tanje su od cigar papira. Kako li ih
samo naprave takve? Očas se pokidaju. Dovoljno je da korica hleba bude čvrsta
pa da probode kesu.“
„Ma, ni da oćeš - ne možeš ti to da razumeš, Pero“, kaže deda Đoka.
„Sad se sve pravi da traje jedanput i
odmah da se baci. Ništa se više ne čuva kako se pre radilo.“
„Jeste vala. Kad sam ja radio imali smo one štanicle od braon papira za
sve što ide na merenje. I te su držale pa si mogao da i iskoristiš u kući za
nešto. Važno je bilo da se ne ovlaže, samo onda su se lakše cepale. Svaka
mušterija je dolazila u radnju sa cegerom, mrežom il zembiljem. Ako ništa nisi
poneo, ono što kupiš mogao si samo da nosiš u rukama.“
„Baš tako. A bile su i one platnene torbe. Kad kupiš
prašak za pranje dobiješ tu torbu. Video sam sinoć da opet reklamiradu take
torbe za prašak.“
„Mi to ovde još nismo dobili ali mislim da te nove nemaju
ručke, to se samo vreća“, kaže prodavačica.
„Pa sad, ne mogu da se setim, kako je to bilo onomad. Moguće je da su
se ručke našivale. Moja baba je i sama šila take torbe pa poklanjala familiji
ili komšinicama za 8. mart... A kad su počele da stižu plastične kese morao si
da ih platiš. Nije to bila neka para ali nisu bile za džabe. I, da ti kažem,
trajale su, pravili su i od deblje plastike i mogle su da ponesu puno a da se
ne pocepaju. Bogami su mogle i da se operu i ponovo iskoriste. Bile su korisne za svašta. Jedno vreme me žena stalno
pitala da l imam u džepu kesu. Za svaki slučaj.“
„Da te nije ona štogod drugo pitala, a?“
„Ajde bre Đoko, mani se ćorava posla. Samo se zadevaš.“
„Pa šta sam sad reko? Samo sam teo da proverim.“
„Mani se... Onda se te kese nisu bacale svuda. Od kako su stigle ove
tanke kese svuda stignu. I po granama drveća i po ulicama, u kanalima. Kad su
fraj niko i ne čuva a ni ne traju dugo. Isto je i sa flašama za sokove i kiselu
vodu. Ove plastične svi bacaju gde stignu. Pre su bile staklene flaše pa, ako
ćeš da kupiš sok, vino, pivo ili vodu moraš da doneseš ambalažu. Ako nemaš ima
da platiš kauciju koju ti vrate kad vratiš flaše. Tako je bilo. Istina, to sa
ambalažom je bio veliki poso za trgovce. Te primi ambalažu, zaduži je, pa je
skupljaj i čuvaj pa je razduži. U dvorištu iza radnje smo imali silne gajbe sa
flašama pa kad dođe kamion da donese robu moraš još da mu natovariš ambalažu. A
ti što voze mrzeli su da skupljaju ambalažu pa su stalno zabušavali i onda ti
se dvorište prepuni. Sad to više nema, jelda?“
„Nema, deda Pero, skoro
ništa se ne vraća. Plastika se ionako baca a više se ni staklene flaše ne
vraćaju. Malo se još vraćalo staklo od piva al sad nećemo ni to. Ko bi se još i
time petljao? Jednom smo sve te flaše otpisali i bacili na đubrište.“
„Zato mi i uvozimo otpadno staklo jer nema ko ovde da ga skuplja. Sad
se ni na šta više ne pazi. Važno je da nešto traje danas a za sutra ko te pita.
Kako radimo tako nam i ide, što kažu „drži vodu dok majstori odu“. “
„E pa, sutra ćemo i mi nanovo da dođemo i pazarimo. A sad
ajde da idemo - dok ne pustimo vodu.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар