DALEKO OD USAMLJENE POSTMODERNE – Iskorak „Orbisa“: domaća (post)žanrovska fantastika

Već odavno tzv. „glavni“ ili „prestonički“ ili „po bilo kom kriterijumu“ centralni – časopisi kod nas ne predstavljaju isključivi prostor inovacija niti merilo vrednosti tekućeg književnog života. O tome svedoče u poslednjoj decenijie „Gradac“ (Čačak), „Povelja“ (Kraljevo) ili „Ulaznica“ (Zrenjanin). Ipak, jedan od tzv. „malih“ časopisa kao da do sada nije bio gotovo uopšte istinski uočen i vrednovan: reč je o dvojezičnom (srpski i mađarski) časopisu „Orbis“ koji dolazi iz Kanjiže. Kada se, kao u slučaju letnjeg broja „Orbisa“ za ovu godinu, okolnosti „ukrste“ sa nesvakidašnjom, zanemarenom, a vitalnom tematikom – eto novog razloga za drugačije sagledavanje na prvi pogled oskudne književne produkcije.

            „Orbisov“ ovogodišnji dvobroj 2/3, naime, donosi kao središnji blok panoramu pod nazivom „Domaća (post)žanrovska fantastika s kraja devesedetih“ koju je uredio Ilija Bakić. Sastavljač panorame, vredi napomenuti, i sam pripada krugu jednog od najperspektivnijih naših pisaca mlađe-srednje generacije, kao figura koja se kreće u opasnim prostorima između alternativnih, čisto žanrovskih i „visoko ozbiljnih“ književnih oblika (sjajni roman „Prenatalni život“, 1997). Kao  zanimljiv autor, ali i agilni promoter i kritičar, Ilija Bakić nam u ovoj panorami predstavlja niz priča koje se, uglavnom, zbivaju u koordinatama između poetske fantastike i mračne utopije, s jedne, i misterije, alegorijske komike i „kiberpank“ SF-a s druge strane.

            Kako sam kaže, Bakić je termin „(post)žanrovska fantastika“ skovao na osnovu značenja i sugestija dvaju već utemeljenih formula. S jedne strane, to je termin slavnog autora i teoretičara „kiberpanka“ Brusa Sterlinga „slipstream“ – fantastično koje koristi SF, horor i fantazijske elemente uopšteno, kombinovane sa iskustvima „književnosti glavnog toka“ (mainstream). Druga strana medalje je termin „alternativna fantastika“, izraz Bobana Kneževića, glavnog promotera i izdavača fantastičkih žanrova u nas („Alef“, „Znak Sagite“), izraz koji označava literaturu izvan realističkog, ali i distanciranu u odnosu na tzv. borhesovsku ili postmodernu fantastiku.

            Kakav je, dakle, prostor fantastičnog u pitanju? I stariji poslenici zastupljeni u ovoj panorami (Radmilo Anđelković, Dragan R. Filipović), ali i oni najmlađi (Ivan Nešić, Jovan Ristić), pokazuju nam da i u našoj literaturi postoji čudesno vitalan, obećavajući tok, podjednako zanimljiv i sladokuscima žanra, ali i radoznalcima „opšte prakse“.

            (Post)fantastična priča u nas se atraktivno kreće i po domenu aktuelnih istorijskih aluzija (Vladimir Lazović), ali i kroz dimenzije susreta čudesnog i tehnološkog (Zoran Jakšić) ili prostore alegorijskog „horora“. Ipak, među najviše domete – u kontekstu čitave savremene pripovedne književnosti – ubrajaju se  „Primamljivost tame“ Ljubomira Damnjanovića (verzija Drakulinog mita) i „U našoj ulici nova zgrada“ Aleksandra Markovića. Tako, sasvim u skladu sa čuvenom primedbom Artura Klarka da se „dovoljno razvijena tehnologija više ne može razlikovati od magije“ naši postfantastični autori otvaraju prostore novih žanrova i tema, ali i dokazuju da tzv. postmodernizam i tzv. realizam ne uscrpljuju polje savremene vrhunske proze.

SVETISLAV JOVANOV

(„Danas - Vojvodina“ br. 8. 04.12.1999.)