Za „Košavu“ govori Saša Rakezić, mladi umetnik
koji za sebe kaže da se bavi „čudnim stvarima“ u koje spada crtanje andergraund
stripova pod pseudonimom Aleksandar Zograf, pisanje članaka o rok muzici,
izučavanje i rad na stvaranju crtanog filma, intervjuisanje, preko medija,
blagopočivših velikana istorije (kao što su Josip Broz Tito i Elvis Prisli),
amatersko iskopavanje fosilnih ostatak izumrlih životinja i – i to ne kao
poslednje – izučavanje snoviđenja i različitih stanja snevanja.
KOŠAVA: Saša,
predstavi nam se. (Saša insistira da mu se obraćamo sa „ti“ obzirom da je to
običaj kod andergraund autora.)
SAŠA RAKEZIĆ: Oduvek sam se plašio tog pitanja. U stvari,
odvajkad su moja interesovanja bila šarolika, i zato sam nastojao da se bavim
različitim aktivnostima. Već 12 godina sam prisutan u domaćem novinarstvu, pre
toga sam izdavao fanzine – još kao srednjoškolac pokrenuo sam ovde, u Pančevu,
jeftino sklepane „samoizdat“ časopise („Kreten“ i „Iznad“). Bili su to među
prvim pokušajima u Jugoslaviji. „Kreten“ je (zajedno sa srodnim fanzinom
„Kvazimodo“) objavio delove prvog intervjua sa grupom „Električni orgazam“, i
verovatno je jedna od prvih publikacija koje su pisale o grupi „Lajbah“. Moj
rad je dopro do urednika „Džuboksa“ i tako sam postao njihov saradnik. Bilo je
to srećno vreme. „Džuboks“ je bio list koji se čitao ne samo u Jugoslaviji, već
i u zemljama tadašnjeg Istočnog bloka, svuda gde se govorilo slovenskim
jezicima. (Znam za slučaj Beograđanke koja se udala za Rusa nakon dopisivanja
putem „Džuboksa“.) U svakom slučaju, mnogi ljudi su me poznavali kao „rok
kritičara“ ili tako nešto. Ali, ja mrzim da budem kvalifikovan. Ili – još gore
– da postanem član nekog od lokalnih klanova. Sarađivao sam sa brojnim
časopisma: „NON“, „Ritam“, „Dnevnik“, „Vreme“ itd. Moj spisateljski rad se
okrenuo ka drugim oblastima: književnosti, stripu, medijima. U stvari, ono što
čini polje mog interesovanja su „čudne stvari“. Pisao sam o časopisu koji
uređuju štićenici mentalne ustanove u Jabuci kraj Pančeva, putem američkih
medija intervjuisao sam „duše“ blagopočivšeg predsednika Tita i Elvisa
Prislija. Čak i kada pišem teorijske radove o klasičnom sedmominutnom crtanom
filmu, na primer, ja želim da proniknem u misteriju te neopravdano potcenjene
umetnosti. Govoreći o crtanom filmu, to je još jedna oblast koja predstavlja
moju opsesiju. Radio sam u studijima „FRZ Beograd“ i „Studiju Bikić“, kao
animator-fazer. Učestvovao sam u mukotrpnom poslu na Kanadsko-Jugoslovenskoj koprodukciji
„Mali leteći medvedi“. Tu sam shvatio da mi više odgovara da se crtanom filmu
divim nego da učestvujem u njegovoj proizvodnji (naročito kad su u pitanju
dosadne i robotizovane TV-serije kakve se danas prave).
Što se tiče stripa, skrio sam se iza
pseudonima Aleksandar Zograf. Ali, sve aktivnosti koje sam pobrojao činile bi
tek delić mojih preokupacija. Mimo mog „javnog“ rada uživam u konstruisanju
minijaturnih skulptura, traganju za fosilnim ostacima izumrlih životinja
(ponosim se sa nekoliko amonita koje sam našao), da i ne pominjem izučavanje
snoviđenja i različitih stanja snevanja.
KOŠAVA: Javnosti si
poznat kao autor andergraund stripa. Možeš li nam dati neke osnovne odrednice
ovog pravca u strip stvaralaštvu?
SAŠA RAKEZIĆ: U Americi, gde je moderni strip medij i nastao,
krajem 60-tih se desio „bum“ andergraund stripa. Pojavila se generacija strip
crtača koji se nisu zadovoljili sa idiotskim ograničenjima komercijalne
produkcije. Andergraund pokret je bio neverovatno šarolik i neprestano je
otkrivao nove mogućnosti i nove izraze, premda se, u osnovi, oslanja na bogato
iskustvo američkog predratnog stripa i satiričnih časopisa pedesetih godina.
Izvorni andergraund je, međutim, samo otvorio put za ogromni broj alternativa.
Danas se „drugačijim“ stripom bavi nekoliko generacija crtača ne samo u Americi
već i diljem sveta.
Ono što je zanimljivo u vezi
decentne produkcije u ovoj oblasti jeste da je stvoren jedan živ vid saradnje i
samosvesti. Andergraund strip crtači nastoje da izraze svoj lični stvaralački
rukopis, i istovremeno, podržavaju jedni druge i međusobno se pomažu. Oni su
svesni da predstavljaju jedno posebno pleme u okviru modernih vizuelnih
umetnosti. Oni su, uglavnom, potcenjeni od strane zvaničnih krugova, ali im to
omogućava da budu slobodni i da se ne korumpiraju. Andergraund poslenici su
smislili kako da organizuju mrežu nezavisno produciranih časopisa, kako da
organizuju prodaju i, čak, festivale na kojima se okupljaju kako autori tako i
zaljubljenici alternativnog stripa. Bitno je napomenuti da se tek deo ove
produkcije bavi dosadnim artističkim akrobacijama. Kao i veliki crtači s
početka veka, autori naših dana se dobrim delom oslanjaju na snagu i
očiglednost karikaturalnog izraza, makar samo zato da bi se tom izrazu
podsmevali.
KOŠAVA: Kako si počeo
da se baviš stripom i uključio se u taj svetski andergraund pokret?
SAŠA RAKEZIĆ: Moje bavljenje stripom traje koliko i moje
sećanje. Još uvek čuvam skice junaka stripova koje sam kreirao u predškolskom
periodu. Kao i većima Evropljana tokom svog intelektualnog odrastanja
potcenjivao sam strip i nadao se da ću postati književnik ili nešto slično. Od
1986. moji radovi se objavljivani u domaćoj (uglavnom tadašnjoj „omladinskoj“)
štampi i časopisima, a poslednjih godina objavljujem i u inostranstvu.
Istinski početak mog komuniciranja
sa autorima iz Amerike i Kanade (a kasnije i iz nekih Evropskih zemalja) bio je
iniciran izdavanjem jedne malecke knjižice nazvane „Avaj! strip“, u kojoj sam
pokušao da opišem našu svakodnevicu tokom Srpsko-Hrvatskog rata 1991. To je
strip nastao bez mnogo ambicija, nevelik po obimu, umnožen prostim
fotokopiranjem. Nadao sam se da ću pomoću te knjižice moći (trampom) da dođem
do ostvarenja drugih autora. U početku to je išlo traljavo ali nisam ni
očekivao da svet čeka samo mene i moje šašave opseracije. Nekim čudom „Avaj!
strip“ je izazvao pažnju nekih značajnih umetnika u Americi i ubrzo je
reprintovan u nekoliko „samll press“ izdanja, i u časopisu „Bonus!“ koji je
svojevremeno okupio nekolicinu najpoznatijih andergraund crtača „prve
generacije“ (kao što su Robert Crumb, Jey Linch, Skip Williamson i dr.). „Bonus
!“ je distribuiran besplatno na teritoriji Čikaga, u nekih 20.000 primeraka. Bilo
je to u vreme kada je američka javnost bila pripremana za mogućnost vojne intervencije
protiv Srbije. Ubrzo sam počeo da dobijam pisma, u kojima su mi se ljudi
vajkali u stilu „pretpostavljali smo da u Srbiji postoje ljudi koji različito
razmišljaju, premda ih „meinstrim“ mediji sa zapada predstavljaju kao
divljake“. „Avaj! strip“ je, čak, objavljen u knjizi koja je izdata u Kanadi, a
koja predstavlja antologiju ostvarenja novije generacije strip autora (uglavnom
iz Severne Amerike, i uglavnom sklonih alternativi).
Imao sam tu sreću da mi podršku
pruže već etablirani strip crtači od veterana kao što su Lynch i Crumb, do
mladih autopra poput Jima Woodringa i Julie Doucet. To je bilo pravo čudo, s
obzirom da je sfera andergraund stripa uglavnom u znaku autora iz Severne
Amerike. Ja sam o svemu tome učio nasumice, crtajući u svojoj sobi u Pančevu,
daleko od sveg tog šarenila i raznovrsne produkcije koja cveta preko okeana...
Iz nekog razloga, kao što rekoh, evropski autori nisu ni tako dobro
organizovani niti je njihova produkcija bogata kao Američka. Ali, u Evropi
takođe postoji veliki broj „small press“ fanatika i drago mi je da sarađujem sa
nekima od njih (pogotovo sa grčkom publikacijom „Vromia“ koja već nekoliko
godina prati moj rad). Ja se trudim da u različitim izdanjima objavim neke od
poprilično raznorodnih stripova. Počev od opisivanja situacije u kojoj smo se
zatekli, a koja nalikuje na scenarije fantstičnog realizma, preko
fantazmagorija, u kojima puštam mašti na volju, sve do skica nastalih prema
vizijama rođenim u snu.
KOŠAVA: I tvoj način
rada veoma je specifičan.
SAŠA RAKEZIĆ: 1987. u sni sam video predložak za strip i,
što je još interesantnije, nakon buđenja sam uspeo da upamtim sve detalje.
Strip je objavljen u listu „NON“, to je bilo jedno neobično i uzbudljivo
iskustvo. Nakon toga sam pokušao da snove predstavim u obliku crteža. To kao da
je uticalo da počnem da sanjam crteže... Istovremeno, uvežbao sam jednu
delikatnu tehniku „lucidnog snevanja“ koja omogućava da zadržim svoju
svakodnevnu svesnost i da razumno rasuđujem u stanju dubokog sna. Tako sam,
budan, u snu, lutao predelima snoviđenja. I tamo takođe zapažao crteže.
Vremenom sam naučio da je nejefikasniji način beleženja snohvatica ukoliko se
koncentrišem na stanje polusna. Kada tonemo u san, ili se iz sna budimo, često
opažamo tzv. hipnagogičke halucinacije. Zabeležio sam i kasnije rekonstruisao
na stotine ovih vizija, od kojih su neke bile sačinjenje od nekoliko sličica
tvoreći prave kratke stripove. Moja namera je da pokažem koliko su svet
snoviđenja i našeg budnog iskustva zapravo srodni, neraskidivo povezani i da
tvore celinu bića. Strip je, u stvari, veoma podesan medij, ukoliko želimo da
proniknemo u vlastite dubine, u večno pozorište pra-slika. Na obostrano
iznenađenje, ispostavilo se da smo ja i američki strip crtač Jim Woodring
nezavisno jedan od drugoga radili na sličnoj problematici. Uprkos razlikama u
stilu i načinu izražavanja, ta bliskost nas je, čini mi se, učinila radosnim.
To je sjajno osećanje. Dragoceno je kada znate da je vaše istraživanje blisko
sa razmišljanjem i radom čoveka s druge strane zemljinog šara.
KOŠAVA: Kakvo je tvoje
viđenje andergraund stripa u nas?
SAŠA RAKEZIĆ: U našoj zemlji je gotovo u potpunosti
ignorisan medij andergraund stripa. Od 60-tih na ovamo pojavilo se tek nekoliko
novinskih tekstova, par tabli stripa u omladinskoj štampi. Nakon dve sveščice (Crumb i Shelton) koje su na
crno, bez plaćanja autorskih prava, izdate, u novije vreme, može se reći da je
u Jugoslaviji (staroj i najnovijoj) andergraund strip totalna nepoznanica.
Domaćih autora koji bi po senzibilitetu i stilu predstavljali pandan svetskim
alternativncima gotovo da i nema, premada se može reći da je D. Mataković, od
svih strip crtača, sa ovih prostora, najbliži andergraund maniru. Mi smo
zapravo i pre blokade bili, u suštini, jedan prilično skučen kulturni prostor
koji je vrlo traljavo komunicirao sa ostatkom sveta. Ukupna jugoslovenska strip
produkcija je, ipak, bila skromna, i, uglavnom se našoj publici nudio ograničen
izbor svetske scene. Što je još gore, mnogi jugoslovenski strip teoretičari su
poverovali da je naša zemlja prava pravcata strip meka, da se ovde štampaju
ogromne količine neverovatno dobrih stripova... U stvari, bio je to tek površan
izbor iz ukupne svetske produkcije. Mi smo ispustili iz vida čitave pokrete,
kao što je andergraund strip. Što više doznajem o svetskom stripu to je dublje
moje uverenje da o svemu tome vrlo malo znam. Ipak, ja sam taj nedostatak
informacija nastojao da prevaziđem okrenuvši se sebi, nastojeći da kreiram
duboko ličan izraz.
KOŠAVA: Možeš li na
reći nešto o svojim planovima?
SAŠA RAKEZIĆ: Trenutno radim na jednom dužem stripu koji
će se zvati „Život pod sankcijama“ i koji bi trebalo da odslika ludost naše
svakodnevice. Strip bi trebalo da se pojavi kao deo novog projekta kanadskog
izdavača „Mangajin books“. Naročito sam ponosan što će jedna stranica mog
stripa biti uvrštena u najnovijem specijalnom broju časopisa „Weirdo“ kojeg
uređuje veliki R. Crumb. „Weirdo“ je tokom 80-tih predstavljao jedan od
najuticajnijih magazina u toj oblasti stripa. Neko vreme je prestao da izlazi
ali je Crumb, čini se, ponovo dobio želju da se, osim crtanja, bavi i
uredničkim poslom. Nedavno sam obavešten da će entuzijasti iz Australije u svoj
katalog uvrstiti izvesnu količinu T-majica sa motivima iz mojih stripova. To je
samo deo mojih trenutnih preokupacija. Nadam se da će u budućnosti biti
prostora za nova iznenađenja. Crtanje stripova, pisanje članaka – sve je to
mogućnost da radoznao čovek doživi nova iznenađenja, da otkrije nove razloge za
čuđenje!
Razgovara Ilija Bakić
(1993)
0 komentara:
Постави коментар