Beskrajni su svetovi SF-a i uzbuđenja koja nam nose.
(Ovo je nešto kao sentenca za početak.)
Jedan takav (novi za nas) svet, upakovan u 5 tomova, odskora se muva okolo: „Knjiga Novog Sunca“ Džina Volfa.
Elem, Urt ili E(a)rt je, kako ime i samo kaže, ova naša Zemlja u dalekoj budućnosti (ili istoriji možda) pretrpana kršem i srčom slavne prošlosti, bedom i truležom sadašnjosti i kojekakvim karakondžulama kojima je daleko lepa kuća. Staro Sunce je na izdisaju a novo „ka će ne znamo“.
            Kroz svu tu gužvu probija se, kako zna i ume, Severijan, bivši šegrt mučitelj a budući neprikosnoveni gazda celog Urta i donosilac Novog Sunca.
            Na svom putu (prema kraju knjige) Severijan će, jer to u ovakvim mega-pričama treba, da prošparta sav civilizovani svet na relacijama: na i ispod Urta, iznad, sa ponešto Svemira i direktnim pogledom na veliki prasak, plus smer juče-danas-sutra i obrnuto, tamo–amo i na preskok. Usput će, ne uvek na obostrano zadovoljstvo, da sreće i druži se sa raznim tipovima svih vrsta i rasa.
I sve će to, uglavnom, da ispadne jako zgodno za (nas) čitaoce.
Jerbo, Volf je jedan ozbiljan pisac (u šta se, do sada, i nismo imali prilike previše uveravati), što će reći: nije 1000% instant, jednosmerno-razvodnjen, pa se čitalac mora malo i zainteresovati za ono što čita tj. mora da se kroz text probija pamteći brojne nagoveštaje, epizode i likove koji će kroz 100-tinjak (i više) strana biti ključ za neke nove nezgodacije koje, opet, sve zajedno, prave ogromnu, lepu ali i složenu sliku.
E pa sad, niko nije obećao da je upoznavanje svetova lako. Čak šta više. I to, ta prividna zapetljanost, jedna je od bitnih Volfovih osobina (da ne kažem caka); zaokruženost u koju se može ući samo strpljenjem, koje će biti bogato nagrađeno.
            Jedna (druga) njegova caka je umetanje izdvojenih priča, i jedne drame, u text. To ne samo što je strašno moderno u tzv. ozbiljnoj književnosti tipa postmoderna (priča u priči fazon), nego i dozvoljava Volfu da se, nesputan osnovnim sadržajem, igra bajki, mitova, višesmislenosti čega u (dragom nam) SF-u i nema previše. A trebalo bi.
            Ali, (da ne preteram sa hvalama) nije baš sve ni tako sjajno u toj „Knjizi Novog Sunca“. Peta, završna knjiga, očito skrpljena naknadno, uz sumnjivu ideju o zatvaranju cele priče u krug time-opere, prava je mora iscrpljivanja u kvazi-filosofsko-meta-fizičkim dijalozima (kakva reč – takvi dijalozi) uz tek poneke nagoveštaje, na kojima se i ostaje, nastavka (razumne) priče, na način kako je vođena na prethodni 900 i kusur strana. Što je to Volfu trebalo – ne znam. A počelo je, i nastavilo se, jako dobro, kroz sve traume odrastanja, upoznavanja sveta u svojoj ružnoći i lepoti i čudesima, u arhetipskom (otuda i nedoumica je li ovo Fantasy - kao da je to bitno) okruženju srednje veka u, otprilike (plus-minus 3 godine), 50.000-ditoj posle Hrista.
            Na kraju, kad se sve presabere i preturi u glavi, i preko glave, po mom (skromnom) mišljenju, zaključak je (ipak): Treba to pročitati. I nekoliko puta ako vam se može. Čak šta više.
(„Emitor“ br. 101, 1991.)



0 komentara:

Постави коментар

top