NEKI DRUGAČIJI S.F. (I OSTALE FANTASTIKE) III

Svakakve i svakojake fantastike muvaju se oko nas (ovde se misli na književne fantastike; one stvarne – tipa horor – ne računaju se), što po časopisima što u knjigama. Pomenimo neke:

ELESDER GREJ „KRAJ OSOVINE“ priča, časopis „Sveske“ br. 22, decembar 1994. Pančevo, str 122-142.

„Sveske“ (urednik Bogdan Mrvoš) nastavljaju sa objavljivanjem Grejevih priča. Posle one iz broja 18, pod naslovom „Nastanak Osovine“, pojavio se i njen nastavak – „Kraj Osovine“. izgradnja kule zvane Osovina, nakon 2000 godina, dostiže, uprkos brojnim problemima (unutrašnji sukobi, spetke i ratovi) svoj cilj – nebo. Pokušaj da se ono probije izazvaće opštu katastrofu, propast jedne civilizacije i nastanak nove. Uprkos poznatoj temi i ponekom preterivanju u aluzijama na ovdašnje čovečanstvo, Grej je napisao vrlo dobru priču. Dilema da li je ona SF – nebitna je (mada priča jeste SF). Obe priče preuzete su iz Grejeve zborke „Uglavnom neverovatne priče“ iz 1983.g. Nadam se da će „Sveske“ nastaviti sa objavljivnajem Grejevih dela.

ROBERT BLOH „DOM DALEKO OD KUĆE“ priča, časopis „Ovdje“ br. 311-312, november-decembar 1994.g. Podgorica, str. 78-80.

Minijatura o dami koja dolazi u posetu rođaku psihijatru koga nikad nije videla. U ludnici je u punom jeku zabava na kraju koje će se ispostaviti da su rođak i čitavo osoblje bolnice pobijeni od veselih pacijenata. Oni će to uraditi i posetiteljki jer je omela čoporativno bekstvo. Sve u svemu: jedna nepretenciozna pričica pa su i njeni rezultati takvi – zabavni.

EMBROUZ BIRS „SMRT HALPINA FREJZERA“ priče, izdavač „Solaris“, Biblioteka svetske fantastike, Novi Sad, 1994. 130 strana.

Stari mizantrop predstavljen je izborom priča koje se bave onostranim, pre svega susretima ljudi sa natprirodnim bićima i silama (u kojima naša strana izvlači deblji kraj). Jedna od priča bavi se božanskim kompleksom čoveka: čovek stvara inteligentnu mašinu, idealnog šah igrača, ali ga ona (mašina) ubija. Ova knjiga otkriva nam još jednu (nepoznatu ili nedovoljno poznatu) stranu Birsovog rada. Stari cinik se bavio i pisanjem jezivih priča, priča strave i misterije, kako se to tada zvalo, te ga možemo svrstati u red autora preteča savremenog horora a pomalo i SF-a. Senzibilitet se vremenom promenio ali koren savremenih horor priča i onih Birsovih ili Poovih ostao je isti – strah od nepoznatog.

MLADEN DUŠANOV-UREKAR „LOVCI ANĐELA“, izdavač „Književni klub Jazzbina“, Beograd, 1994. Edicija „Rara“, tiraž 99 primeraka.

            U pitanju je knjižica (dimenzije 10 x 15 cm) od 64 strane sa pričom koja u normalnim knjižnim dimenzijama ne može da ima više od 20-tak strana tako da ste je mogli pročitati za šankom kluba-izdavač. Urekarovi lovci na anđele su sitni šrafovi izvršioci u mašineriji i rade kako im se kaže ali nemaju previše poverenja u svoje naredbodavce i na prvi znak njihovog pada menjaju stranu, kao i svi pravi profesionalci. Njihov dijalog vrca od aluzija i parafraza na društvene, političke i književne teme te tako dozvoljava višestruka i višesmislena tumačenja  u  kojima radnja i ne mora da zauzima najznačajnije mesto. U svakom slučaju, u pitanju je proza sa dovoljno elemenata fantastike u sebi da bi bila pomenuta u ovom pregledu.

MOMČILO NASTASIJEVIĆ „RODOSLOV LOZE VAMPIRA“, priče, izdavač „Solaris“, Biblioteka srpske fantastike, Novi Sad, 1994.         

U godini obeležavanja stogodišnjice rođenja Momčila Nastasijevića (1894-1938) objavljen je izbor njegovih fantastičkih priča iz knjiga „Rane priče“, „Iz tamnog vijaleta“ i „Hronike moje varoši“. Veliki srpski pesnik, začetnik jednog posebnog,osobenog pesničkog izraza koji i danas ima sledbenike i dokazuje svoju vitalnost, pisao je sjajnu prozu na koju nas ova knjiga podseća. Istina, priče iz prvog segmenta ovog izbora (one iz „Ranih priča“) tek su nagoveštaj, pomalo nesiguran, onoga što će uslediti ali već dela iz zbirke „Iz tamnog vilajeta“ otkrivaju stvaraoca duboko uronjenog u ruralnu viziju sveta u kome vladaju natprirodne sile, mitovi i legende, verovanja u sudbine i prokletstvo neznaboštva. Vrhunac izbora su priče iz „Hronike moje varoši“ u kojima ključa i u lica vam eksplodira najlepši, najbogatiji, najblistaviji SRPSKI jezik, onaj koji ispunjava um strahopoštovanjem, iskonskom snagom reči. Te priče, ili bolje: pesme, otvaraju dveri mitskog, prastarog postojanja krhke ljudske jedinke. Fantastika postoji na nivou priče ali ujedinjena sa jezikom kojim se kazuje tvori bisere neverovatne snage. Nastasijević je gorostas srpske fantastike kome se moramo vraćati i klanjati.

A sada malo teorije na neočekivanom mestu:

BOŽIDAR ŽEČEVIĆ „ČITANJE SVETLA“, eseji, izdavač YU film danas, GP Prosveta/IKA Prometej, Novi Sad,

Knjiga je sastavni deo časopisa „YU film danas“ br. 28/29, str. 94-124.

U svojoj knjizi-zbirci eseja o filmu, u delu „Mitološki krugovi“, poglavlje „Ka antropologiji žanra: naučna fantastika i mit“ Zečević razmatra fenomene mitologije i naučne fantastike i iznosi tezu po kojoj je SF u suštini preuzeo i razvio stari mitski obrazac „pradoživljaja čovekovog osvajanja prostora“, oličen u seriji mitova o Agronautima. Autor ovu ideju razvija analizirajući segmente mita, pojedine situacije na putu Agronauta ka Zlatnom runu, nalazeći u SF filmovima nove verzije tih dešavanja. Na kraju Zečević kaže da se uzdržava „od privlačnog zaključka da je cela naučna fantastika, u stvari, samo kolektivno sećanje na povest o Argu“ jer je i ova samo „trag još starijeg otiska, koji se krije negde u mitskom pradoživljaju čoveka“. Zbog toga se moderna antropologija mora pozabaviti celim SF žanrom „kao istočnikom civilizacije po udelu jednakom glavnim izvorima koje proučava; moraće da je uzme u obzir kao dokaz iz novog mitološkog vremena za duh i obličje drevnog principa: ’Ovo je sekira moga dede, moj otac joj je napravio novo držalje, na koje sam ja uglavio novo sečivo’“. (Esej je napisan na , ostrvu Feačana gde je stao Argo, 1980-1981.g.) Šta reći na ovo? U antropologiji ali i teoriji književnosti poznati su katalozi  priča, mitova, arhetipova koji postoje u svim kulturama u svim   Autori, svesno ili ne (ali pod uticajem kolektivno nesvesnog u kome su svi arhetipovi zapisani), grade svoja (ne)dela po tim obrascima i ako dovoljno strpljivo tražite naći ćete ih u svakom umetničkom delu. Zečevićev ogled jedan je od pokušaja da se obrasci otkriju u SF žanru, što je hvale vredno, posebno na ovdašnjim prostorima (tamo napolju to je još odavno uradio Nortop Fraj). Zato, jasno je, pokušajte da nađete knjigu ili časopis i iščitajte ogled. Ako se i ne složite sa svakim primerom, svakako će se otvoriti zanimljivi prizori i pogledi na omiljeni nam žanr i fantastiku.

Toliko o teoriji ali i samoj umetničkoj fantastičkoj praksi. O ponovnoj pojavi „Hobita“ („Solaris“, Biblioteka Cult) neki drugi put.

(„Emitor“, 1995.)