ČITATI ILI NE?

Leto 1995.g. još uvek traje (rekli bi optimisti, oni drugi bi konstatovali da je na kraju) a to je, nekada, bilo vreme za intenzivno čitanje knjiga. Za one koji to i dalje rade (pored svih kompjutersko-video zabavica) dilema čitati ili ne ostaje. Svako je rešava na svoj način. Autor ovih redova je čitao i ovo su njegovi utisci:

1.      GREGORI BENFORD „VELIKA NEBESKA REKA“ Polaris, 1994.

Benford se vraća staroj žanrovskoj temi: ratu ljudi i mašinske civilizacije, i pravi sasvim korektnu varijaciju u kojoj nema antropošovinizma sve do pred sam kraj romana kad sklepta hepi-end po svaku cenu, makar izmislio i deus-a ex machine-a tj. više kosmičko biće. Tako jedan trezven pisac, ljubitelj igara sa podignutom mrežicom, pogazi načela kojih se držao. Da li zbog sveopšteg beznađa, bede i mizerije ljudskog roda koje, ipak, mora da ublaži katarzom (i tako čitaocima ne ogadi svoje ime toliko da ga ovi ubuduće počnu izbegavati prilikom kupovine knjižica) ili iz ljudske solidarnosti (i Benford je čovek iako je pisac), tek, da je kraj bljutav – bljutav je. Ljudi jesu slabiji od mašina, kroz celu knjigu se vuku, uvek na ivici katastrofe kao što su se, verovatno, poslednji čopori/krda dinosaurusa vukli kroz krajeve koji više nisu bili onako gostopljubivi kad kad su se ispilili iz jaja. Možda se to (u slučaju ljudi) čini nepravednim ali „Tako mu je to“ rekao bi Bil Pilgrim u „Klanici 5“ a ptice bi mu odgovorile „Ćiju-ćiju-ći?“ (A kad bi pitali Stivena Hokinga i on bi samo slegao ramenima – naravno intelektualnim – i rekao da je ono tamo napolju potpuno ravnodušno.)

      Vratimo se romanu. Možda bi očito usađivanje ljudskih interesovnaja tj. umetničkih aspiracija mašini i moglo da prođe ali sve ostalo – definitivno NE. Tako jedna inteligentna varijacija (u najvećem delu knjige) spadne na X-100 štos. U odnosu na prethodne knjige iz serije (ili manje-više serije u sastavu „U okeanu noći“ i „Preko okeana sunaca“) očigledna je promena na bolje. Dok se u prvom delu bakće sa glavnim junakom koji je napadno uvek na pravom mestu u pravo vreme (ni da je Supermen), što je u drugom koliko-toliko kanalisano, u „... reci“ je vidan trud da se problem heroja što razložnije tretira (em je gubitnik em ima dete tj. roditeljske frke). Hoće li Benford nastaviti u tom pravcu možda ćemo videti (čitati) a možda i nećemo.

2.      KLIFORD SIMAK „IZBOR BOGOVA“ i „ZAŠTO IH VRAĆATI SA NEBA?“, Polaris 1994.

Simak ko Simak. I u 1970-tim piše kao da su junačke pedesete: lako i zabavno, patetično i sladunjavo. Ima u ovim knjigama, uprkos slabostima koje svako može da vidi, neke patine, dečijeg ushićenja pred čudesima koja su, čini se, na dohvat dobronamerne ruke. Ili je sve to samo kredit koji je kod nas stekao veličanstvenom bajkom „Grad“?

3.      POLARISOVA SF ANTOLOGIJA ’95

Posle Antologije ’94 koja je pokušala da drži korak sa svetskom tekućom produkcijom, ovaj tom je povratak u istoriju. Novele i priče (6 komada) datiraju iz perioda od pre 20-tak do 40-tak godina; dve su varijacije na mitološko-religiozne teme šmeštene u SF milje, jedna kriminalistička igrica a ostale slobodne kosmološke jurnjave junačkog tipa. Sve u svemu, dobismo nekoliko solidnih pričica sa odgovarajućom količinom istorijskog taloga, koje je, sasvim sigurno, trebalo pročitati. Ali (to fatlano ali) ostaje pitanje zašto Antologija nije nastavila sa praćenjem onoga što se ovih godina dešava u svetu? Ova dilema neumitno relativizuje vrednost ovogodišnje Antologije. Da su bogatija vremena ova bi imala odjek. No, kad je knjiga već tu treba je iščitati. Ako već ne znamo šta je novo ne škodi biti obavešten o onome što je bilo, jer iz toga su iznikli oni koji su, tamo daleko, upravo sročili nešto novo i dobro. (A kad ćemo mi za njih saznati – ne znamo.)

4.      URSULA LEGVIN „RIBAR UNUTRAŠNJEG MORA“ Polaris, 1995.

Nova (najnovija) zbirka priča gđe Legvin u stvari je sastavljena iz 2 dela. Prvih 5 priča čine šaroliko društvance: jedan vic, nezanimljiva i do krajnjih konsekvenci nedovedena priča („Njutnov san“), opet mali štos i dve kratke antropološke skice-studije.

Drugi deo možemo posmatrati kao kratki roman, sastavljen iz 3 dela, nastavak (povratak) Hainskom ciklusu. U njemu je Legvinova veoma nalik onoj staroj iz dana najveće snage. Ali, prošlo je od tada i-ha-haj godina, vremena su se promenila. I načini pisanja. A i količina začudnosti u njenim delima se promenila tj. smanjila. Ovo što sad čitamo nije postmodernistička-Stalno-se-vraćajući-kući-Legvinova ali ni Leva-ruka-tame-Legvinova već samo mlaki kraj jednog opusa koji podseća na slavne dane. „Tako mu je to“, rekao bi znate već ko.

      Ipak, ono što je zabavljalo pisca ovih redova bio je prisutni feministički otklon u pričama na koga ga je (namerno, da se napravi važna?) upozorila autorka. Legvinova je i ranije bila feministički samosvesna (setite se predgovora za roman „Planeta izgnanstva“) što je sasvim u redu. U međuvremenu se pojavila gomila autorki još ljućih i oštrijih spram muškog šovinizma. Najnovija tekovina sve ove rabote sa one strane bare i granica je  je „Power Feminisam“ koji kaže da su žene definitivno dokazale da su jednako uspešne (pa i uspešnije) od muškaraca i u njihovoj ekonomskoj bazi – biznisu (a to znači da, pošto novac znači moć, sledi navala žena i u politiku). Kako tamo biznis znači i vredi jako puno možemo očekivati još jače invazije i u ostale delatnosti muškog sveta. Na formalnom planu to se vidi i u praksi da se u medijima (novine i TV...) više ne pravi razlika između „gospođica“ i „gospođa“, sad su sve one „gospođe“ jer je to manje seksistički (kad za muškarce ne kažu „gospodičić“ ako je slobodan za odstrel tj. lov, zašto bi se to govorilo za neudate dame; posebno što ono gospođa ima i značenje pripadanja nekome tj. svođenja na privatnu svojinu njegovu). U literaturi je ženska samosvest konačno uobličena u tzv „žensko pismo“ koje nije a priori feminističko u onom militantnom smislu (jer da jeste ne bi se u autore ženskog pisma ubrajali i neki muškarci). Elem, vratimo se Legvinovoj: i ona je, ne želeći da ostane po strani, pojačala dozu feminizma u svojim pričama, da se vidi ko je prvoborkinja. No, izgleda da je malo preterala u pisanju sa tezom. Ne previše (ima mnogo gorih autorki od nje kod kojih ni jedno muško čeljade nema ni zrnce bilo koje dobre osobine), dakle ne previše ali ipak... Naravno pošto je autor ovih redova pripadnik onog drugog dela čovečanstva ostaje moguće da feministkinje i ovaj tekst proglase za šovinistički ali – „Tako mu je to“. On (tj. ja) priznaje da se zabavljao iznalazeći sve feminističke cake Legvinove. Bio je to i zanimljiviji posao od samog čitanja priča.

5.      HERBERT DŽORDŽ VELS „VRATA U ZIDU“, Solaris 1995.

            Ima bar 30-tak godina kako su se Velsove priče poslednji put pojavile pred čitaocima u ovdašnjim krajevima. A da bi trebalo da se pojavljuju i čitaju – ne treba posebno isticati jer Vels jeste tvorac modernog SF-a. On je izmislio gomile tema, otvorio ih i predao onima koji su došli posle njega. A, ipak, priča nema, tako da kapitalno izdanje i dalje ostaje ono iz 1939.g. Gece Kona, naslovljeno kao „Neobične priče“ (a 1961. preštampano, uz dodatak romana „Vremeplov“, pod naslovom „Ukradeni bacil“, izdanje Nolit). Zašto je to tako? Ako je Vels bio u nemilosti pa zato nije objavljivan prečesto, vremena i režimi se se promenili a od priča ništa (romani još kako-tako). Možda će iduće godine, kad se navrši 50 godina od smrti Velsove i padnu autorska prava (ako se neko i na njih obazire) i situacija da se promeni. Do tada ostaje „Solarisovo“ izdanje u kome je iz „Neobičnih priča“ preuzeto 6 priča za čitanje, nauk i uživanje. Dakle, obavezno čitati i čitati.

(„Emitor“, 1995.)