DIVLJE A NEŽNO ČUDOVIŠTE Rođendan King Konga


Ovih se dana (marta 2013.g.) navršava 80 godina od prvog pojavljivanja King Konga u javnosti. Taj je događaj, naravno, zabeležen na filmskoj traci i prikazivan tako često da je navedeni džinovski gorila postao jedna od najprepoznatljivijih ikona XX veka, čiji se sjaj protegao i u novi milenijum; staru slavu „podgrejao“ je i film Pitera Džeksona iz 2005. godine. I tako – svi znaju da je King Kong harao u mračnim afričkim džunglama na izolovanom ostrvu sve dok tamo nije zabasala filmska ekipa sa dovitljivim i ambicioznim avanturistima i jednom – plavušom kao neodoljivim mamcem. Snimanje filma se iskomplikovalo da bi na kraju strašni Kong bio zarobljen i prebačen u Novi svet gde je trebalo da bude cirkuska atrakcija ali - nikakvi lanci ne mogu zadržati sirovu snagu zavedenu lepotom. Bežeći na vrh Empajer stejt bildinga Kong, umesto u sigurnost, upada u klopku jer ga pogađaju i ubijaju vojni dvokrilci. I tako, lepotica je spasena a zver mrtva. Slično zamešateljstvo, sa više specijalnih efekata spremili su 1976.g. i producent Dino de Laurentis i režiser Džon Gilermino, sa Džesikom Lang u ulozi plavojke odnosno 2005.g. pomenuti Džekson.
            Svojevremeno, dakle pre osam decenija „King Kong“ je bio tehnički vrlo ambiciozno zamišljen i izveden film, za nizom inovativnih postupaka koji su, kasnije, postali standardni specijalni efekti. Ekipa koja je film osmišljavala ništa nije prepuštala slučaju pa su angažovani vrhunski profesionalci (na scenariju je radilo nekoliko autora a među njima je bio i proslavljeni autor krimića Edgar Valas koji je napisao osnovni kostur priče). Trud se isplatio jer je „King Kong“ postao ne samo vrlo popularan film svog vremena već je uspostavio etalon prema kome su se merili svi naredni filmovi koji se bave tajanstvenim čudovištima.
            Tajnu višedecenijskog uspeha „King Konga“ odnosno intrigantnosti njegove priče pokušali su da odgonetnu, polazeći od različitih teza i pozicija, mnogi teoretičari (među domaćim autorima najinventivniji je bio Ranko Munitić u knjizi „Čudovišta koja smo voleli“). Nominalno, to je priča o čudovištu i borbi ljudi sa njim. Kroz čitavu istoriju ljudi su se sretali i borili sa neprijateljskom Prirodom odnosno sa zverima koje su, kao vrhunski predatori, bile odraz te stalne, moćne pretnje koja prevazilazi snagu Čoveka. Mnoga od tih bića bila su idoli primitivnih naroda, objedinjujući tako strah sa obožavanjem i poniznošću. Reč je, dakle, o jednom arhetipskom obrascu koji je opstao i u vremenima kada je većina tajni Zemlje otkrivena a Čovek je sam sebe proglasio pobednikom u borbi sa Prirodom. Ipak, da li je ta pobeda tako besprekorna i bezuslovna? Čak i da pobeda jeste potpuna (a nije), stari strahovi, mada potisnuti, opstali su i, čak, mutirali. Ljudska plemena više se ne tiskaju oko vatre, okružena tamom u kojoj vrebaju gladne zveri koje se, ponekad, oglašavaju užasavajućim urlicima, ali u kolektivno nesvesnom ostali su utisnuti strah i osećanja bespomoćnosti. Takve slike  (osim što pojedince muče u snovima) ponekad izbijaju na javu u slučajevima masovnih psihoza i histerija ili, u blažem, prijemčivijem obliku, u formi priča, onih tekstualnih i drugih pretočenih u (ne)pokretne slike. Da bi se ti bazični strahovi pojačali, autori posežu za različitim sredstvima. Jedno od delotvornijih smislio je ser Konan Dojl, tvorac Šerloka Holmsa, u svom romanu „Izgubljeni svet“ (iz 1912.g.) u kome svog istraživača-profesora Čelindžera šalje u izolovanu dolinu koja i dalje živi u praistoriji sa pripadajućim dinosaurusima, primitivnim biljkama i čovekolikim precima (čije postojanje u to doba nije naučno verodostojno). Taj se obrazac pokazao interesantnim bezbrojnim piscima, strip autorima odnosno filmadžijama pa je više decenija opstajao i privlačio publiku. Spoj egzotičnih lokacija na kontinantu sa koga je čovečanstvo počelo da se širi a koji je i dalje „divalj“ i „necivilizovan“ sa mračnim kultom klanjanja sirovoj snazi koja je sposobna da pobedi i praistorijska čudovišta, polazište je i filma „King Kong“. Ono što se nadalje dešava svojevrsni je upliv kolonizatorske sile koja je sposobna da pobedi nazadnu prošlost. Pobeda racionalnog obrasca, spojenog sa moćnom tehnikom, nad zaostalošću i divljaštvom, za trenutak je blistava. Ipak, film je delo XX veka kada su romantične predstave od superiornosti belih kolonizatora bile već poprilično istrošene pa su scenaristi zaplet začinili slobodnom preduzetničkom pohlepom koja, kako je to odmah jasno, neće doneti ništa dobro. I zaista, sila koja se činila pokorena otela se i počela da pustoši blistavi urbano-ljudski mravinjak. Civilizacija se otkrila kao ranjiva ali vrlo brzo je na scenu opet stupila ubistvena sila u tehnološki nadmoćnom obliku koja je eliminisala pretnju. Verovatno nesvesno, autori su sugerisali da je jedina konstanta istorije – razarajuća sila, što svakako ne služi na čast civilizovanosti (i zbog čega King Kong, u završnici filma, pridobija simpatije gledalaca).
            Druga značajka priče o King Kongu jeste njegova fatalna zavedenost – lepotom (ženskom ali i univerzalnom). Još je u antičkim vremenima iskovan mit o zverima koje su postale pitome slušajući predivnu muziku (bespomoćnog) svirača. Ovog puta zver je „poklekla“ pred lepotom ženskog lica i tela. Iskonska snaga poklonila se gracilnosti i krhkosti i u svojoj opčinjenosti poželela da tu lepotu zaštiti i zadrži samo za sebe, po cenu samouništenja. Brojni su cinični komentari izrečeni povodom ovog dela priče, od onog da je King Kong idealan partner svake žene: jak i spreman da se žrtvuje zbog drage, do onih koji u celom zamešateljstvu vide „lečenje“ komplekasa isfrustriranih muškaraca prepunjenih izveštačenom romantikom. Kako god bilo, ovaj deo priče odupire se jednosmernim objašnjenjima i nadalje intrigira kako dokone umove gledalaca tako i naučnike okrenute tajnama ljudskog ponašanja. Tajne (bizarnog) Erosa i (neumitnog) Tanatosa u „King Kong“ verziji, u stvari, jesu onaj element koji ga je odvojio od konfekcijske produkcije. Ovaj neuobičajeni i teško razumljivi-objašnjivi odmak doprineo je da film uđe u legendu (naravno, moguće je da su scenaristi samo hteli da razbiju monotoniju i u pretežno mušku priču ubace vrišteću žensku ulogu). Zanimljivo je da i u dva filmska rimejka ova linija biva potcrtana.
            King Kong je u godini svog pojavljivanja stradao (iste 1933.g. je snimljen i film „Kongov sin“, no, i on, kao i otac, gine na kraju) ali je odmah kročio u slavu koja, ma koliko bila kontraverzna, traje do dan danas i ne pokazuje znake slabljenja. Čak i nove generacije koje nisu gledale originalni film ali jesu čitale stripove ili igrali igrice znaju za velikog moćnog gorilu koji ima nežno srce.
(2013)
           
           

0 komentara:

Постави коментар

top