ZAVRZLAME OKO STRUJE


Međugradski autobus hrli iz duboke provincije put prestonice. Kraj zime se primakao pa ranije sviće mada se slana nahvatala na travu i šiblje pored puta. Redovni putnici koji imaju posao u drugim mestima i kojih je vidljivo manje nego pre, zauzeli su svoja omiljena mesta. Ipak, dok su za zimskih dana svi brzo tonuli u dremež, sada, zbog temperature blizu „pozitivne nule“ i spoljnjeg svetla, orniji su za razgovor ili čitanje novina. Dvojica sredovečnih muškaraca u tamnim mantilima, uredno izbrijani i namirisani, sa poslovnim tašnama, koji redovno sede jedan pored drugog, u pola glasa, komentarišu vesti koje su upravo čuli sa radija.
            „I eto, ako nisi plaćao struju – sad dobijaš amnestiju. Nema kamate, možeš da reprogramiraš dug u 6 rata... milina.“
            „Pa šta tu ne valja? Nisu imali para da plaćaju struju, dug se nagomilao, sud košta a treba i pomoći ljudima kad je teško i kad su u nevolji. Pa, ipak je ovo XXI vek. Sećaš se kad je pre par godina onaj ministar govorio da ko nema da plati struju neka proda stan. Da li je to bilo u redu?
            „Mislim da je bila ministarka.“
            „Ministar, ministarka – isto mu je to. Ne možeš ljudima da govoriš takve stvari. Ispada da oni neće da plaćaju ne zbog muke nego iz besa. A nisi im omogućio da rade jer su sve firme rasprodate i upropaštene i gde onda čovek da radi? Nema gde a mora da troši struju. Nećemo valjda da se vratimo na pretrolejke i sveće?“
            „Dobro, u pravu si ti. Treba država da pomogne. To je kao ona priča o gladnima. Svi su davali hranu kao pomoć a samo jedan davao plugove i seme, što je mnogo skuplje. A on kaže: vašu pomoć će brzo da pojedu i opet će biti gladni i opet će morati da se im se daje hrana. A sa mojom prilogom će moći da počnu da seju i žanji i tako sami sebe da ishranjuju. Štos je u tome da se svim našim merama krpe male rupice a cela država je ogromna rupetina bez dna.“
            „Jeste, ako moraš negde da počneš da pomažeš da narod opstane. Narodne kuhinje, besplatna struja, reprogramiranje dugova... time se ipak nekome pomaže da preživi.“
            „Ma, super je to, nemam ja tu nikakve dileme. Ali imam primedbe.“
            „Sad te ne razume. Ovamo je super a ovamo imaš nešto protiv.“
            „Pa, da ti pravo kažem, u stvari mene najviše žulja što su se svi nešto bacili da pomažu onima koji ne plaćaju, iz ovih ili onih razloga. Ali, niko se nije setio da kaže: Čekajte ljudi, pomažemo onima kojima je loše ali red je da pomognemo i onima koji su sve ovo vreme redovno plaćali struju? Pa, nije ni njima bilo lako. Da bi platili struju morali su da se odreknu nečega ali su oni bili savesni, zakinuli su deci i sebi pa su izmirili dug na vreme. Valjda su redovne platiše i savesni građani zaslužili da ih država časti što su bili takvi. Da nije bilo njih stvar bi skroz propala. Samo kod nas je ono što je normalno ispalo nenormalno.“
            „Imaš popust pet posto ako platiš struju u roku.“
            „Tačno. Imam. Ali, to nije dovoljno. Država je neplatišama oprostila mnogo više para za kamate, plus dozvolila da dug podele na rate. Ako je popustila njima treba da popusti i nama koji smo redovni. Siguran sam da, kad bi neko bacio sve na olovku, ispada da je bolje da ne plaćaš struju nego da budeš redovan platiša. Pa, mora to što si savestan i redovan da ima neku cenu i da se nagradi? Ti ne misliš? Sutra će neki početi da kalkulišu. Zašto da plaćaš ako ti je jeftinije da posle reprogramiraš? Jel nije tako? Ispašće sa strujom kao sa studentima koji se deklarišu kao Romi da bi dobili povlastice. Jedni kaži „svaka čast kako su se setili“ a drugi ih psuju i kude da su se prodali. Ko je u pravu? Možeš li ti to da presudiš i posle mirno spavaš?“
            Njegov sagovornik nevoljno slegne ramenima i zagleda se u nadolazeći dan.
(2013)

0 komentara:

Постави коментар

top