U kasno popodne, kad je sunce zapalo iza kuća a oblaci se ponovo navukli, na ulicu izvire vremešne komšije. Mada više nije vrelo kao prethodnih dana, sparina tera ljude da dišu „na škrge“. Deda Mita, raskopčane košulje i bez šešira, oznojan, stoji ispod lipe i dahće. Priđe mu prika Đoka, rumen u licu: „Zdravo. Može li se?“
            „Jedva. Mislio sam da je napolju prijatnije al nije. Ni vetrić da pirne.“
            „Na televiziji javili da će da kiša da prestane...“
            „Pa kad opet udari sunce biće još gore od silne vlage što će da se digne iz zemlje.“
            „Jesi gledo kako su oni ljudi stradali od nevremena i grada?“
            „Videli smo. Moja baba odma udarila u kuknjavu „Jadan narod, jadan narod“. Džaba joj pričam da je leti tako - neko strada od tuče, drugi se izvuku... Sećam se kad smo, pokojna mati i baca i ja išli na njive... lep kukuruz bio, do pojasa pa se zatvorio,  onako jako zelen, skoro crn. I taman da krenemo kad se od Rumunije zacrnilo. Jedva smo stigli da se zavučemo pod kola. Odjedamput ko da je pala noć, sve se zacrnelo pa je počeo pljusak tako gust da je sav vazduh istisnuo. Mislio sam da ću se ugušim. Onda je počela tuča. Lupalo po kolima ko pesnicama. Jadni konj se uplašio, počeo da njišti i da se otima pa je baca skočio i pokrio mu glavu. Da ga je onda dovatilo kopito na mestu bi ga ubilo... Kad su se oblaci istresli, otišli su i zasijalo sunce. A na njivi nema šta da vidiš, sav kukuriz posečen, polomljene stabljike, iskidano lišće. Još su ledenice stajale u brazdama. Mati počela da plače a baca da zapciva i Boga i oca. Al, šta možeš? Takva je muka paorska...“
            „Baš. A ako ne udari nevreme onda spali suša. Il od mnogo kiše ništa ne stigne da sazri i odma počne da se buđavi i kvari... Sve znam. Stari su mi pričali a i za moga veka ko zna kolko puta me strefila muka...“
            „Nikad vreme nije bilo udešeno za sve. A sad je još počelo i da se jako kvari. Nema više ni lepog proleća ni lepe jeseni. Ostale nam samo zima i leto i za par dana iz kratkih rukava ideš u bundu i iz bunde u kratke rukave. Neki put je čudo da biljke nešto rode.“
            „Samo travuljini ništa ne smeta. Ona je najžilavija. Šteta što ne pasemo travu.“
            Nemoj dvaput da kažeš. Jesi čuo kako pričaju da će rana da poskupi jer je mnogo ljudi na zemlji a sve manje je njiva i još se vreme menja. Na svu onu glad po svetu biće još
gladi. A gde je gladi tu su i bolesti. I sirotinja.“
            „Od sirotinje nikako da pobegnem. Ceo život se otimam a ona čeka da se vrati. Sad više nismo gladni ko kad sam bio mali al... Što rekla moja baba: ’Sve ko sve -  al samo da nam je brašna da možemo da umesimo leb.’ I to ti je cela mudrost. A ovi naši političari i biznismeni izmišljaju sve neke fabrike, zgradurine i kerefeke pa zidaju i betoniraju dobre njive. A na betonu ne raste ništa, niti se beton jede... Samo, kome ti to da objasniš?“

(2013)

0 komentara:

Постави коментар

top