U kasno popodne, kad je sunce zapalo iza kuća a
oblaci se ponovo navukli, na ulicu izvire vremešne komšije. Mada više nije
vrelo kao prethodnih dana, sparina tera ljude da dišu „na škrge“. Deda Mita, raskopčane košulje i bez šešira, oznojan,
stoji ispod lipe i dahće. Priđe mu prika Đoka, rumen u licu: „Zdravo. Može li se?“
„Jedva. Mislio sam da je napolju prijatnije
al nije. Ni vetrić da pirne.“
„Na televiziji javili da će da kiša
da prestane...“
„Pa kad opet udari sunce biće još gore
od silne vlage što će da se digne iz zemlje.“
„Jesi gledo kako su oni ljudi stradali od
nevremena i grada?“
„Videli smo. Moja baba odma udarila u
kuknjavu „Jadan narod, jadan narod“. Džaba joj pričam da je leti tako - neko
strada od tuče, drugi se izvuku... Sećam se kad smo, pokojna mati i baca i ja
išli na njive... lep kukuruz bio, do pojasa pa se zatvorio, onako jako zelen, skoro crn. I taman da
krenemo kad se od Rumunije zacrnilo. Jedva smo stigli da se zavučemo pod kola.
Odjedamput ko da je pala noć, sve se zacrnelo pa je počeo pljusak tako gust da
je sav vazduh istisnuo. Mislio sam da ću se ugušim. Onda je počela tuča. Lupalo
po kolima ko pesnicama. Jadni konj se uplašio, počeo da njišti i da se otima pa
je baca skočio i pokrio mu glavu. Da ga je onda dovatilo kopito na mestu bi ga
ubilo... Kad su se oblaci istresli, otišli su i zasijalo sunce. A na njivi nema
šta da vidiš, sav kukuriz posečen, polomljene stabljike, iskidano lišće. Još su
ledenice stajale u brazdama. Mati počela da plače a baca da zapciva i Boga i
oca. Al, šta možeš? Takva je muka paorska...“
„Baš. A ako ne udari nevreme onda spali suša.
Il od mnogo kiše ništa ne stigne da sazri i odma počne da se buđavi i kvari...
Sve znam. Stari su mi pričali a i za moga veka ko zna kolko puta me strefila
muka...“
„Nikad vreme nije bilo udešeno za
sve. A sad je još počelo i da se jako kvari. Nema više ni lepog proleća ni lepe
jeseni. Ostale nam samo zima i leto i za par dana iz kratkih rukava ideš u
bundu i iz bunde u kratke rukave. Neki put je čudo da biljke nešto rode.“
„Samo travuljini ništa ne smeta. Ona
je najžilavija. Šteta što ne pasemo travu.“
„Nemoj dvaput da kažeš. Jesi čuo kako pričaju
da će rana da poskupi jer je mnogo ljudi na zemlji a sve manje je njiva i još
se vreme menja. Na svu onu glad po svetu biće još
gladi. A gde je gladi tu su i
bolesti. I sirotinja.“
„Od sirotinje nikako da pobegnem.
Ceo život se otimam a ona čeka da se vrati. Sad više nismo gladni ko kad sam
bio mali al... Što rekla moja baba: ’Sve ko sve - al samo da nam je brašna da možemo da umesimo leb.’
I to ti je cela mudrost. A ovi naši političari i biznismeni izmišljaju sve neke
fabrike, zgradurine i kerefeke pa zidaju i betoniraju dobre njive. A na betonu
ne raste ništa, niti se beton jede... Samo, kome ti to da objasniš?“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар