Ispred kuće, na klupi ispod bagrema, sedi deda Mita i čita novine. Na vrh nosa mu
naočare kupljene od kineza na buvljaku za „sto dinala“. Već su se, od
stavljanja i skidanja, razglavile pa je deda
Mita morao da ih bandažira selotejpom ali, okrenu-obrni, dobro služe za
sitne novce kolko su koštale. Dok razgleda slike, pažljivi čitalac zapazi kako
mu niz ulicu dolazi ispisnik, deda Pera,
stari trgovac, pa sačeka i pozdravi ga. Ovaj mu uzvrati pa zapita: „Što si izašo na ulicu da čitaš, zbog
svetla?“
„Ma ne, zima mi unutra. Za ovo par kišnih
dana oladili se zidovi. Ovde makar greje.“
„I šta kažu novine? Jel smo dobili onaj
datum il nismo? Ja ništa ne mogu da razaberem šta pričaju na televiziji. Jedni
kažu jesmo, drugi nismo, treći kažu jeste ali samo ako budemo dobri pa oni u
decembru potvrde da možemo. Načisto sam pogubljen.“
„Da ti pravo kažem, i u novine je
isto. Svi pričaju kako njima pasuje.“
„Ne može kod nas ništa da bude jednostavno
pa to ti je. Sve mora da bude komplikovano, i da jeste i da nije, i da može i
da ne može. Ko to shvati - blago njemu.“
„Politika je to, moj brajko.“
„Da je samo politika još bi mi nekako izašli
na kraj al... sve ti je tako kod nas. Ministar kaže da će da se uštede pare a
oni drugi da to neće moći. Drugi ministar kaže da će da plati neku firmu pa će
ti da pronađu da je on najbolji a ne najgori ministar. I sve tako u krug...
Budi Bog s nama. I šta sad, dal nam je dobro ovo sa Evropom ili nije? Prosto da
ne znaš šta da misliš. Svi se uvatili za to da neće smeti da se kolju prasići i
peče rakija po kućama, ko da je to najvažnije...“
„Kako da nije? Jel ćemo da spadnemo
na to da ne smemo? Sramota. Od kad je sveta i veka tako smo radili, i dede i
pradede i čukundede i askurđeli. I sad da nam zabrane? E, dokle bi taj svet da
nas dotera.“
„Dobro, jeste tako al, s druge strane, kažu
da će biti para pa da će se grade fabrike i deca će da nam žive bolje. Šta će
ti kazan ako nemaš pare za šljivu, džaba ti ražanj ako nema prasića. Mora da se
uradi ta, kako je zovu, nova industrijalizacija Srbije.“
„E, tek tu me nađe... Kakva, bre,
industrijalizacija? Pa to smo napravili posle rata, od
’45 na ovamo. Radilo se
i gradilo, i pruge i putevi i fabrike. Bio sam ja i na radnim akcijama. I
napravilo se puno. I svima je valjalo. A onda su došli ti novi pa rekli kako
nije dobra ta društvena svojina i šta ide s njom. I šta su oni napravili?
Rasprodali sve bud-zašto, i Kurti i Murti i kriminalcima i mutivodama... Čas
posla se to rasfućkalo. Pare država potrošila, neki su se jako omastili a drugi
izvisili, gazde oterale radnike ili im plaćaju bednu platu, fabrike propale i
sad smo svi spali na prosjački štap. Nema kuče za šta da nas ujede... E sad se
neko od tih učenih, koji je sve upropastio, setio da treba ponovo da se gradi
industrija. Pa što su onda onu staru upropastili? Može biti da je bila loša al
su ljudi imali gde da rade i od čega da žive a sad? Nije smelo to da se radi.
Lako je srušiti, to ide čas posla. Teška je muka graditi. Najgore je kad
upropastiš šta si imao, prokockaš pa onda ti, kao, dođe odozdo u glavu i kažeš
’sad ćemo opet da gradimo’. Lepo je to samo ako ne ide po tvojoj grbači. A ko
ume bolje da se savije i podmetne od sirotinje? Tako će da bude - opet Jovo nanovo.
Neko da crnči, drugi da se kiti. I šta sad? Silne godine prošle uludo, di si
bio - nigde, šta si video - ništa. Teško si ga nama - s njima ovakvima.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар