POŠTO BOSTAN? ili VEČERALI SU DINJE I LEBA


Sedam sati je već dobro odmaklo kad je deda Spasa doterao traktor i prikolicu do raskrsnice na periferiji lepe varoši pa se uparkirao ispod starog oraha. Baka Mara je izašla iz tesne kabine pa iz prikolice izvadila dve plastične stolice i stočić i smestila ih u ladovinu. Za to vreme deda Spasa je otkačio prikolicu i odvezao se kući. Baba Mara odreši kanape na ćoškovima prikolice i skine pokrovac. Ispod njega, ušuškane u zelenoj travi, leže lubenice i dinje. Kad sve pripravi prodavačica sedne da se odmori. Uto pristigne i njen deda sa torbom u kojoj je flaša vode iz frižidera i čaše. Oni stanuju u drugoj ulici i malo-malo pa trknu do kuće, da provere imaju li prasići i živina vode, ima li jaja a, bogami, što se kaže, i zbog radi sebe. I tako će ceo dan da posluju. Baba Mara prodaje a deda Spasa samo drži kantar da se roba izmeri, on ne voli da petlja s novcima ni da ubeđuje mušterije. Ako do predveče prodaju gro robe, ostatak će da prebace u kolica a deda Spasa će da ode na njivu da naseče novosazreli bostan. Tamo ga čeka komšija Rajko koji, kao pravi pudar, sa kudravim kucovom Gagom, čuva bostanište dan i noć.
            Ulicama jedva da neko prođe. Narod tek počinje da izlazi iz kuća. Rano ustaje samo ko mora zbog posla. Nije više kao pre kad je u 6 sav svet bio na nogama. I velika pijaca u gradu živne tek oko 7 a pre su se u to vreme domaćice vraćale iz kupovine. Ni u prodavnicu se više ne žuri, svež hleb stiže tek oko 8 sati. Ipak, baba Jula već grabi trotoarom pa, kad stigne do prikolice, zastane, pozdravi prodavce i zagleda u prikolicu. „Ove su od sinoć“, pita.
            „Jeste. Doneli smo oko osam sati. Još se videlo. Lepe, pucaju. A tek dinje... Slatke ko med. To smo i večerali. Dinje i leba.“
            „Ima neka manja lubenica? Oko 3-4 kila. Za mene. Unuci će da dođu tek u petak. Onda će mi treba baš velika lubenica.“
            „Vidi tamo ukraj prikolice, što se pre govorilo u šaraglje.“
            „Dobro. Uzeću kad se vratim iz radnje... Nego, ni ne pitam, pošto je kilo?“
            „Četri banke. A dinje su šest. Malo je skuplje nego na pijacu al je naše, nije uvoz, i sveže je.“
            „Znam. Zet je pre neki dan kupio na pijaci za njih lubenicu a unutra ko da je tikva. Nema ni slasti ni ukusa. To su te hibridne. Ko zna odakle su i kad su sečene... A nema više onih starih lubenica. Nema ni oni što su unutra bile žute, pa one sa belom korom, pa bele sa zelenim šarama i one duguljaste... A tek dinje...“
            „Nema više. Nema ni semena da se kupi. Seme što smo ostavljali od naših lubenica rađa il slabo il nikako. Ispostilo se. Moralo bi da se obnovi al nema odakle. Sad samo te nove fele prodaju“, kaže deda Spasa i sleže ramenima.
            „Lepe su i te hibridne al... A bile su i one dinje sa rapavom korom a unutra zelene, pa one bele i žute sa glatkom korom, što je podeljena na kriške. Ja sam najviše volela one što su zvali Kandalupe“
            „Ih, bilo je a sad se samo pripoveda... Nego jel oćeš da ti isečem krišku da vidiš kakva je unutra?“
            „Ne treba. Znate vi koje su zrele. Nismo na pijaci pa da bude ko koga prevari...„ 
            „Ako baš nije dobra slobodno je vrati.“
            „Ma, dobro je... Znamo se ovolke godine. Nećemo to da kvarimo zbog jedne ludenice, jel tako?“
(2013)

0 komentara:

Постави коментар

top