Sedam sati je već dobro odmaklo kad je deda Spasa
doterao traktor i prikolicu do raskrsnice na periferiji lepe varoši pa se
uparkirao ispod starog oraha. Baka Mara je izašla iz tesne kabine pa iz
prikolice izvadila dve plastične stolice i stočić i smestila ih u ladovinu. Za
to vreme deda Spasa je otkačio prikolicu i odvezao se kući. Baba Mara odreši
kanape na ćoškovima prikolice i skine pokrovac. Ispod njega, ušuškane u zelenoj
travi, leže lubenice i dinje. Kad sve pripravi prodavačica sedne da se odmori. Uto
pristigne i njen deda sa torbom u kojoj je flaša vode iz frižidera i čaše. Oni
stanuju u drugoj ulici i malo-malo pa trknu do kuće, da provere imaju li
prasići i živina vode, ima li jaja a, bogami, što se kaže, i zbog radi sebe. I
tako će ceo dan da posluju. Baba Mara prodaje a deda Spasa samo drži kantar da se
roba izmeri, on ne voli da petlja s novcima ni da ubeđuje mušterije. Ako do
predveče prodaju gro robe, ostatak će da prebace u kolica a deda Spasa će da
ode na njivu da naseče novosazreli bostan. Tamo ga čeka komšija Rajko koji, kao
pravi pudar, sa kudravim kucovom Gagom, čuva bostanište dan i noć.
Ulicama
jedva da neko prođe. Narod tek počinje da izlazi iz kuća. Rano ustaje samo ko
mora zbog posla. Nije više kao pre kad je u 6 sav svet bio na nogama. I velika
pijaca u gradu živne tek oko 7 a pre su se u to vreme domaćice vraćale iz
kupovine. Ni u prodavnicu se više ne žuri, svež hleb stiže tek oko 8 sati.
Ipak, baba Jula već grabi trotoarom pa, kad stigne do prikolice, zastane,
pozdravi prodavce i zagleda u prikolicu. „Ove
su od sinoć“, pita.
„Jeste. Doneli smo oko osam sati. Još se
videlo. Lepe, pucaju. A tek dinje... Slatke ko med. To smo i večerali. Dinje i leba.“
„Ima neka manja lubenica? Oko 3-4
kila. Za mene. Unuci će da dođu tek u petak. Onda će mi treba baš velika
lubenica.“
„Vidi tamo ukraj prikolice, što se
pre govorilo u šaraglje.“
„Dobro. Uzeću kad se vratim iz
radnje... Nego, ni ne pitam, pošto je kilo?“
„Četri banke. A dinje su šest. Malo je
skuplje nego na pijacu al je naše, nije uvoz, i sveže je.“
„Znam. Zet je pre neki dan kupio na pijaci
za njih lubenicu a unutra ko da je tikva. Nema ni slasti ni ukusa. To su te
hibridne. Ko zna odakle su i kad su sečene... A nema više onih starih lubenica.
Nema ni oni što su unutra bile žute, pa one sa belom korom, pa bele sa zelenim
šarama i one duguljaste... A tek dinje...“
„Nema više. Nema ni semena da se
kupi. Seme što smo ostavljali od naših lubenica rađa il slabo il nikako. Ispostilo
se. Moralo bi da se obnovi al nema odakle. Sad samo te nove fele prodaju“, kaže deda Spasa i sleže
ramenima.
„Lepe su i te hibridne al... A bile su i one
dinje sa rapavom korom a unutra zelene, pa one bele i žute sa glatkom korom,
što je podeljena na kriške. Ja sam najviše volela one što su zvali Kandalupe“
„Ih, bilo je a sad se samo
pripoveda... Nego jel oćeš da ti isečem krišku da vidiš kakva je unutra?“
„Ne treba. Znate vi koje su zrele. Nismo na
pijaci pa da bude ko koga prevari...„
„Ako baš nije dobra slobodno je
vrati.“
„Ma, dobro je... Znamo se ovolke
godine. Nećemo to da kvarimo zbog jedne ludenice, jel tako?“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар