JANUSOVO LICE VIDEA

Pravda je odmerila kaznu. Ubice su kažnjene sa 250 godina zatvora. Slučaj bi trebalo da ode u arhivu ali, čini se, prašina oko njega još dugo neće pasti na presudu. Jer, osuđene ubice su dva 11-to godišnja dečaka a njihova žrtva, koju su se više od dva sata tukli i maltretirali, pred očima brojnih svedoka, da bi je na kraju dokrajčili ciglama, kamenjem i čeličnim šipkama, trogodišnje je dete. Ubice su mališana, odlutalog i izgubljenog u gužvi tržnog centra, oteli i izvukli napolje, do obližnje železničke pruge na kojoj su dovršili svoje nedelo.

            Tokom suđenja koje je šokiralo Englesku, i po izricanju kazne, pravnici, psiholozi i psihijatri, sociolozi i sveštenici, trudili su se da daju razumno objašnjenje zločina. Uzroci su svrstani u tri grupe.

            Prvi se odnose na socijalni položaj zločinaca. Naime, ubice žive u siromašnim, razorenim porodicama sa minimalnim prihodom. Majke ubica sklone su alkoholu i zapostavljanju vaspitanja dece.

            Drugi uzrok definiše se kao odsustvo bilo kakve brige za ovakvu decu. Država kao da nije zainteresovana za njihovo postojanje.

            Treći uzrok bilo bi nešto što se može nazvati sklonost engleskog mentaliteta bizarnom i nastranom ponašanju koje kulminira u ovom vremenu sumraka svih morlainih vrednosti.

            Naravno, neizbežno su se javile i teorije o genetskoj predodređenosti dečaka za zločin. Ma koliko one bile pobijane, čini se da je njihovo objašnjenje zločina odgovaralo nekim strukturama društva.

DEČIJA IGRA BROJ TRI

            U obrazloženju presude sudija je pomenuo još jedan mogući uzrok ubistva. Naime, u ličnim stvarima jednog od ubica nađena je i video kaseta sa filmom, naizgled naivnog naslova, „Dečja igra broj tri“, u kome glavni junaci, dečaci, ubijaju trećeg (u koga je ušao zli duh) na isti način na koji će ubistvo počiniti njegovi mladi gledaoci. Pitanja koja se pred ovakvom činjenicom otvaraju brojna su.

            Slučajeva da se neko umetničko delo (mada je u slučaju pomenutog horor filma teško govoriti o umetničkom delu) direktno vezuje za ubistva ima. Jedan od takvih je i onaj koji se tiče knjige Borisa Vijana „Pljuvat ću na vaše grobove“ (knjigu je kod nas izdala Gradina, Niš, 1991). Naime, policija je 1947.g. u Francuskoj pored jedne ubijene devojke našla ovu knjigu otvorenu upravo na stranici koja opisuje ubistvo. Pod pritiskom javnosti knjiga je zabranjena, Vijan optužen za podsticanje nemorala i nasilja a potom su vođene duge i jalove rasprave o odgovornosti autora za ono što je u svom delu stvorio.

            Da bi se ovakve pojave sprečile još dosta davno je izmišljena cenzura, zaštitnik javnog morala. Ona polazi od, u suštini, kvazi-prosvetiteljske ideje da nekoga možete zaštiti tako što ćete mu zabraniti ono što je, po vašoj oceni, štetno i opsceno, i zbog toga je večito osuđena na delimični uspeh. O svakakvim manupulacijama cenzurom u cilju ideoloških diskvalifikacija izlišno je i govoriti. Ipak, ma kako nesavršena bila, cenzura postoji i postojaće.

FILMSKA CENZURA

            Filmska cenzura je, u svetu, jedan vrlo razvijen sistem. Odgovarajuće komisije pregledaju legalno proizvedene filmove i rangiraju ih u odgovarajuće kategorije prema uzrastu potencijalnih gledalaca, pa se, u skladu sa tim, filmovi dele na one koje deca mogu da gledaju sama, one koje dace mogu da gledaju samo u pratnji roditelja, one koje ne mogu da gledaju mlađi od određenih godina. Ovakve kategorije važe za filmove sa scenama fizičkog nasilja i meku pornografiju. Tvrda pornografija u najvećem broju zemalja zabranjena je za maloletna lica, izopštena iz repertoara redovnih bioskopa i gurnuta u posebna geta.

            U bivšoj Jugoslaviji cenzura je sasvim uspešno funkcionisala. Setimo se bezuspešnih pokušaja da se u bioskope smesti „Emanuela“, jedna sasvim bezazlena erotska zabava. Kada je konačno skinut tabu sa filmske pornografije otišlo se u drugu krajnost: svako ko je hteo da mogao je da gleda ovakve filmove. Zabrana je zamenjena potpunom slobodom. Kivni glasovi zabrinutih javnih radnika nisu imali efekta. Moglo bi se reći – na sreću, jer ti isti radnici nisu imali ništa protiv provale svakojakih orgija nasilja na velikim ekranima. Situacija u kojoj je sve bilo dozvoljeno pokazala se kao jedino poštena. Svi su trku počinjali sa iste linije i, čini se, svi izgubili, i umetnički i akcioni i porno filmovi. Horor svakodnevice sve ih je, na ovim prostorima, deklasirao.

FILMSKO I PRAVO NASILJE

            Sugestivnost pokretnih slika ne treba objašnjavati. Nje su bili svesni i koristili je i veliki umetnici i političari, od nacista do boljševika. Scene nasilja i patnji iz ratova nešto su što se ne može zaboraviti.

            Nasilje u igranim filmovima dugo je bilo bez snaga koju je ono imalo u dokumentarnim filmovima. Ali, onda su stvari počele da se menjaju. Dokumentarni film je  gotovo prestao da postoji i utopio se u jalovost televizije. Od scena bitaka gde slika drhti jer kamerman drhti stiglo se do već svima znanih snimaka ubijanja vietnamskog partizana u kojima, pred savršeno mirnom kamerom i pod pravim uglom, ubica prislanja cev revolvera na slepoočnicu žrtve i povlači obarač. O scenama direktnog prenosa svakojakih invazija ili gađanja parlamenta ne vredi govoriti. (Jedan od najočitijih primera nameštanja stvarnosti je i kod nas prikazan dugometražni dokumentarni film „Poslednji krici iz savane“ u kome možemo da vidimo i scenu mučenja domorodaca. Koljačima je očito sugerisano kako da „rade“ a da to lepo izgleda na filmu.)

            S druge strane, umetnički film je uspeo da razvije svoje specijalne efekte ubijanja. I te i takve scene sve su više ličile na one iz dokumentarnih filmova da bi u jednom trenutku granica bila pređena i smrt i masakriranje na filmu više nisu bili „koreografija nasilja“ već su postali veći od same stvarnosti, delovali su stvarnije od stvarnosti same. Stvarnije od one koju je prikazivala cenzurisana (u ime morala) i umivena (u ime ideologije) televizija.

            I, neko se, pre ili kasnije, morao zapitati: kako to zaista izgleda? Šta je zaista stvarnost?

            I dva dečaka su rešila da dođu do odgovora – svojeručno.

VIDEO

            Filmska cenzura imala je smisla dok su se filmovi prikazivali samo u bioskopima. Broj sala bio je poznat, direktori takođe. Kontrolisanje sprovođenja cenzorskih odluka bilo je lako. Red je, bez obzira na propuste, postojao.

            A onda je stigao video.

            Kasetu sa filmom možeš staviti u džep i mirno odšetati do kuće. Retke privatne filmske kolekcije na Super-8 zamenila je masovna proizvodnja video mašina. A film je, poznato je, zabava za narod. Mesta gde možete kupiti ili iznajmiti video kasete nikla su na svakom uglu. Glad za ovakvom zabavom značila je mogućnost lake i brze zarade. Države su donele nove zakone, čak je bilo zabrana unošenja bilo kakvih video kaseta u neke zemlje. Kazne za kršenje propisa o proceduri iznajmljivanja filmova su visoke. Ali, pitanje kontrole te rabote nije rešeno i daleko je od zadovoljavajućeg rezultata. Za to vreme deca gledaju sve što im padne šaka. Roditelji su zadovoljni jer ih podmladak bar nekoliko sati neće maltretirati svojim željama.

            Vrlo brzo pojavili su se filmovi koji se snimaju isključivo za nezasitu video produkciju. Ruku pod ruku sa ovim poduhvatima stigli su i video pirati koji svoju robu rasturaju bez ikakve kontrole.

            Video kao mogućnost demokratizacije kulture pokazuje i svoje drugo lice. U takav svet deca ulaze otvorenih očiju. Neka od njih menjaju TV program za „istinitiji“ film sa više krvi i trikova. Ona nemaju koga da pitaju šta je to na ekranu, zato traže odgovore sama i...

            Bilo kakvo moralizovanje nije namera ovog teksta. Iz pojedinačnih slučajeva nije uputno izvlačiti opšte zaključke. No, ne treba previđati simptome, ma kako daleki i nebitni nam se činili. Jer, svuda okolo nas, na ulicama, u kućama, ispred ekrana su generacije za koje postoje dve stvarnosti koje deli samo staklo. A ono lako puca.

(1993)