„Jurassic Park“ je za 9 dana prikazivanja u SAD zaradio više od 100 miliona dolara (koliko iznosi zvanični budžet snimanja i reklamna kampanja) od čega čak 50 miliona tokom prvog vikenda prikazivanja. „JP“ je najgledaniji film u Irskoj. „JP“ je premašio prihod filma „E.T.“ i postao najgledaniji film u Japanu. „JP“ je, zaključno sa drugom trećinom avgusta, u SAD zaradio 300 miliona dolara a u Engleskoj 100 miliona. Svet je preplavljen knjigama, majicama, jaknama, čaršafima, video-igrama inspirisanim filmom. Sve u svemu, preko 1000 različitih proizvoda nosi natpis „JP“. Svet je lud za dinosaurusima. U Izraelu traže da se dinosaurusomanija zaustavi jer je protivna religijskom učenju. Roditelji su zabrinuti. A njihova deca bezbrižno nose gaćice sa natpisom (spreda). „Tu se krije Reks!“

NOVI RAZBIJAČ BIOSKOPSKIH BLAGAJNI JE STIGAO
            Stisnut između video-disk reprodukcije, s jedne strane, i 24 sata televizije visoke rezolucije, s druge strane, bioskop i bioskopski film moraju biti bolji, brži, lepši. Veliki bosovi Holivuda to i-te-kako znaju. Da bi sačuvali svoje fotelje oni moraju debelo da napregnu svoje vijuge i namirišu hit film, od milja zvan „razbijač bioskopskih blagajni“.
            Postupak pravljenja takvog filma poznat je. Prvo se ispituje potencijalno tržište i njegove reakcije na priču koja, naravno, ne sme biti preterano inteligentna ali mora da „pali raju“. I, ako je rezultat povoljan, otvara se novi čarobni krug celuloidnog hita. A da bi se krug okretao tj. da bi se zaradilo mnogo para, mora se mnogo i uložiti. I, u svakom novom okretu uložiti više da bi se više zaradilo, jer, publika ne guta isti mamac dva puta. Novi mamac mora da bude slađi, lepše zapakovaniji. Kraj, zaustavljanje točka, ne naslućuje se.
            (Naravno, dešava se da film-hit omane i ne povrati pare, odnosno ne zaradi nove ali – svaki posao nosi rizik. Ćud publike velika je!)
            „JP“ je najnoviji, uspešni okret koji pravi novac.
            (Naravno, negde se već priprema i novi hit koji će nam ponuditi za dve, tri godine, čim se zaželimo šećerlema.)
            I, publika hrli u sale sa grejanjem ili rashlađivanjem (već prema potrebi), sa dolbi stereo ozvučenjem i velikim belim platnom. I dopada joj se ono što vidi (ili se, zbog mode i reklame, da bi bila u trendu, pretvara). Prikazi hvale ili kude ali ih niko i ne čita. Režiser se šepuri po medijima a za njim dolaze tehničari koji su izmislili specijalne efekte. Glumci su na kraju  (gde im je mesto).
            I, svima je lepo.
 
IPAK
            Popričajmo malo o besmrtnosti.
            S. Spilberg, dolarima ovenčani film-hit-mejker („Ajkula“, „E.T.“, „Kuka“ i ostali), veselo pripoveda radoznalim novinarima koko je želeo da film bude strašan ali i pristupačan deci mlađoj od 13 godina. Da bi to postigao birao je načine ubijanja svojih junaka koji će biti čisti, bez krvi, da film svakako nije o kućnim ljubimcima već o dinosaurusima ali – za decu. Da bi ostvario svoj cilj Spilberg je morao da mulja i cedi ionako tanku priču, da zove scenaristu koji će da ulepša, našminka scenario a sve da bi se izbeglo da cenzura na film nalepi etiketu da ga mogu gledati deca ispod 13 godina ali samo u pratnji roditelja.
            I, očito je dilema: kako napraviti film za decu a o „lancima ishrane“ (Spilbergove reči), sjajno, kako blagajne kažu, rešena te je, u tom svetlu, deplasirano bilokakvo moralisanje tipa „A gde je tu umetnost?“. Taktika „ja pravim lake filmove za laku publiku koja to voli i lako plaća“ okosnica je američkog korporativnog filma i to nije nikakva tajna. Naravno, poneko uspeva da u zadatom pravilu nađe i malo mesta za serioznije ideje ali Spilberg (koji je to takođe umeo), ovog puta, nije imao nameru da se bakće idejama. Njegovo viđenje priče/romana Majkla Krejtona  svedeno je na šepurenje najblistavijim specijalnim efektima postavljenim na temeljima opštih mesta kakva su olujne noći, bespomoćna, uplašena deca...
            Rezultat ovakvog razmišljanja je bestidno igranje jednom od ključnih dilema u hrišćanskoj SF literaturi: Sme li čovek stvarati život? Sme li biti Bog? Odgovor Meri Šeri, kojoj se postavljanje ovog pitanja, u romanu „Frankenštajn ili moderni Prometej“, pripisuje, negativan je. I većina potonjih autora misli tako. Razlozi negativnog odgovora su različiti, od čistog misticizma, kao oličenja unutrašnje nelagodnosti zvog grebanja po tabuu, preko ideja po kojima u ljudima postoji zlo koje oni usađuju i u svoje kreacije, do straha od mogućnosti da stvoreno prevaziđe svog stvoritelja.
            No, bez obzira na razrešenje dileme, tema Čovek-Bog, ima svoju težinu koje je svaki ozbiljan autor svestan. Ukoliko se ta ozbiljnost ne poštuje rezultati mogu biti samo minorni. Kao u slučaju filma „JP“.
            Naravno, „JP“ ima svoje opravdanje – Novac. Uspevši da namalti mnogo istog iz ove priče Spilberg je dokazao da je pametan momak. A to isto, u filmu, kao svoje poslednje reči kaže i šef obebeđanja dinosaurusu koji ga je nadmudrio i zija da ga proguta!

(1993)

0 komentara:

Постави коментар

top