ODLAZAK TVORCA ČUDOVIŠTA - In Memoriam Tomojuki Tanaka

Uprkos (pre)često pominjane svemoći globalne informacione mreže, podaci ipak ne stižu na vreme do onih kojima su interesantni. Tako su, iako se radi o itekako poznatoj ličnosti u svetu SF filma, tek junski brojevi svetskih SF časopisa objavili vest o smrti 86-togodišnjeg Tomojuki Tanake koji je preminuo još 02. aprila. Tanaka je jedan od velike trojice japanskog SF filma, uz režisera Inoširo Honde i majstora specijalnih efekata Enđi Sibiraja, trojice koji su osvojili SF svet stvorivši kralja čudovišta – Godzilu (u originalu Gojira).

            Tanaka je, za kompaniju Toho, producirao ove filmove, počev od prvog iz 1954.g.  Film u kome čudoviše budi čovekova nekontrolisana zloupotreba prirode, doživljava veliki uspeh u Japanu a potom i u ostatku sveta, što je razvejalo sumnje koje su pratile projekat, dovodeći ga čak i u pitanje. Usledila je serija varijacija na isplativu temu, kako u obliku nastaaka Godzilinih doživljaja (u međuvremenu monstrum je pripitomljen i postao kooperativan) tako i u obliku drugih ovo i van zemaljskih kreatura. Tako će u popriličnom broju puta Godzila, kao zvezda ovog talasa, biti u prilici da brani jadnu majčicu Zemlju od svakakvih čudovišnih nasrtljivaca.

 

           Sve u svemu, Tanaka je producirao čak 22 Godzila filma, od prvog „Godzila, kralj čudovišta“ (1954) do, za sada poslednjeg, „Godzila protiv Razbijača“, iz 1995.g. Iz brojne filmografije pomenimo neke od najpoznatijih produkcija: „Radan“, „Motra“ „H-čovek“, „Invazija astro čudovišta“, „Gidora, troglavo čudovište“, „Uništiti sva čudovišta“, „Motra protiv Godzile“, „Neverovatni Varan“...

            Japanski posleratni filmovi o čudovištima pojavili su se otprilike u isto vreme kada i američki (a svima je koren u spektaklu nemog filma „King Kongu“). Iako je popriličan broj njih samo puko štancanje kurentne robe, u ponekom se nalaze i uznemirujuće postavke o krivici ljudi (spram jednodušne američke osude čudovišta koja uznemiravaju poštene i demokratične belce i maltretiraju jadne, nezaštićene i vrišteće plavuše u oskudnim kostimima). U kosookim verzijama uglavnom nije bilo previše erotike, stradalnici su ravnopravno vrištali a monstrumi bili zli prema svima tj. nisu imali poseban „pik“ na plavojke. I razrešenja (čitaj, pobede ljudi) kod Japanaca rezultat su timskog rada a ne usamljenih snagatora.

            Doprinos japanske verzije priča o SF monstrumima, pa samim tim i Tanaka-sana, koji je bio u prvim redovima njihovog stvaranja, na opšti razvoj ove ideje/teme, odnosno za razbijanje američkog SF monopola, i, u krajnjem, za razvoj specijalnih efekata kao esencije vizuelnog dela ovih filmova – popriličan je. Ali nije i presudan za svetski film jer, uprkos poukama, američka filmska industrija tera po svome. Dokaz je i novi Spelbergov hit „Izgubljeni svet: Jura park 2“ u kome se igra i dalje vodi na stari, okoštali način poznat već pola veka. Jedini napredak vidljiv je u specijalnim efektima, ostalo pati od rupa kroz koje se lako provlači i odrasli brontosaurus. No, u borbi pameti, inventivnosti i profita pobednik (profit) briše one prethodne (ako ih uopšte ima) zarad slatke instant video žvake od koje, garantovano, moždane vijuge rđaju a zatim bivaju bezbolno obrisane, na sveopštu radost pacijenata i onih koji su im lek prepisali.

(1997)