Audio
kompakt disk imenovan kao „Vreme brutalnih
dobronamernika“ materijalni je (ob)lik umetničkog poduhvata-projekta iza
koga stoje pesnik Milan B. Popović,
kao spiritus movens, i čak 17 srpskih
rok bendova. Popović je pozvao na
saradnju ovdašnje rok bendove nudeći im, kao osnovu za stvaranje muzike,
stihove svojih pesma. Pesnik i oni koji su prihvatili izazov tokom dve godine
realizovali su - „izvodili umetničke radove“ - koji su nedavno „osvanuli“ kao
gotov proizvod - nosač zvuka i krenuli u javnost, prema znatiželjnicima.
Sagledavanje ovog, za našu scenu nesvakidašnjeg, dešavanja moguće je na više
nivoa (uslovno podeljenih - samo za potrebe analize segmenata).
Umetničke saradnje oduvek su
intrigantni poduhvati visokog rizika obzirom da su umetnici ponajpre snažne
individue. Usklađivanje odnosno usaglašavanje više umetnika otuda je poprilično
teško i nepredvidivo. Čak i ako se načelna saradnja uspostavi njeni rezultati
mogu biti slabi, bez obzira o kako kvalitetnim stvaraocima je reč jer nije
pronađen odgovarajući modus koji bi dozvolio da se učesnici maksimalno iskažu.
Kada se, pak, sve u projektu uklopi rezultat će biti delo koje pomalo liči na
svakog od stvaralaca ali, u celini, jeste potpuno drugačijeg senzibiliteta od
onih koje svaki umetnik pojedinačno nosi. Zbog tih rezultata, te neponovljive
snage spajanja umetničkih talenata, saradnje umetnika jesu izazov koji ume
bogato da nagradi kako stvaraoce tako i one koji u ovakvim delima uživaju.
U muzici, onoj tzv. „popularnoj“,
saradnja između pesnika i muzičara nije nepoznata. Odmah ukazujemo na razliku
između tekstopisaca i pesnika jer se znak jednakosti između njih ne podrazumeva. Tekstopiscima je „posao“ da pišu
stihove za pesme/numere. Proces stvaranja teksta može teći uporedo sa
stvaranjem muzike kao što je moguće da se tekst menja kako bi se uklopio u
muziku. Rezultati ovih rabota, naravno, u rasponu su od rutinsko-konfekcijskih
do vrhunskih. Kada se, pak, takav tekst „izdvaja“ iz celine (od muzike) često
se dešava da je njegova valjanost, kao literarnog dela, slabija od one koju ima
spoj muzike i stihova. Obrnutih slučajeva, komponovanja muzike (u rok maniru)
na poeziju koja ima svoju relevantnu literarnu vrednost, svakako ima ali su
mnogo ređi od prethodno opisanog rok postupanja. Svakako da je za takvo stanje
zaslužna sama priroda rok muzike, kao (svojevremeno) buntovne-mladalačke pojave
koja je bila oštar iskorak iz malograđansko-šlagerskog muzičkog i životnog
ključa. Direktnost poruka i jasnost
melodijskih obrazaca bili su zalog široke prihvaćenosti i popularnosti.
Naravno, u prvim, herojskim danima roka
je bilo (manjih i većih) izuzetaka (na primer tzv. protestni i progresivni rokeri) ali su to ipak bili pojedinačni
slučajevi. Vremenom, rok je stasavao i
sazrevao pa su se ritmovi i harmonije usložnjavali a pratili su ih i
ambiciozniji tekstovi (koji je segment više uticao na onaj drugi, pitanje je na
koje bi bilo zanimljivo iznaći odgovor).
S druge, one čisto literarne,
strane, rok je pojava koju je literatura brzo „uzela u obzir“. Poneki
literati su rok sagledavali kao deo savremenog života, kao segment na mnogo
većoj slici-slagalici. Pesnici i pisci
koji su odrastali uz rok muziku i kulturu
usvajali su specifični „rok pogled na
svet“ i iz njegove vizure pisali svoja dela. Uticaj rok muzike na „ozbiljnu“
književnost nesporan je mada ne i dovoljno sagledavan.
Poezija Milana B. Popovića dostupna je čitaocima kroz trilogiju „Bolji od svog života“ koju čine knjige „Molitva tetoviranog srca“, „Vreme brutalnih
dobronamernika“ (obe objavljene
2006) i „Oka da ne ispustim dah“ (2007). Popovićeva poezija usmerena je ka „unutra“, u ispitivanje subjektivnog,
odnosno prema „spolja“, prema okruženju i njegovim ograničenjima i izazovima.
Njegovi stihovi često su duboko rezignirani slabošću jedinke i otvorenom
surovošću sredine u kojoj subjekat egzistira. Od ljubavi do zapitanosti nad
sopstvenom ranjivošću i slabošću usred usijane „džungle na betonu“, pesme u kratkim, gotovo zagrcnutim stihovima
nose ritmove velegrada i rok muzike.
Metafore kojima pesnik barata takođe
su delom oslonjene na rok
ikonografiju. Otuda je nekako sasvim očekivano da se neke od pesama „okušaju“ u
svom „prirodnom“ okruženju. Volja da svoje pesme iskuša u rok vodama potakla je Popovića
da započne svoj umetnički eksperiment. Rok
bendovi su dobili mogućnost da se okušaju u krojenju muzičkog ruha za pesme
koje nisu obične „reči za muziku“.
Njihov doživljaj ponuđenih stihova svakako je drugačiji od pesnikovog, kao što i rok
pesme drugačije zvuče kada su u njima stihovi drugačijeg ne-rutinskog kova. Disk „Vreme brutalnih dobronamernika“ sadrži
muzičke numere u rasponu od tvrdog roka do onog „laganijeg“; u ravnoteži koja
je uspostavljena između ovih polova oglašavaju se različita emotivna stanja i
šalju različite poruke. Znatiželjni čitalac-slušalac će, u pratećoj knjižici,
naći „originalne“ pesme i moći da zaključi koliko ih muzika podržava i
potcrtava, odnosno koliko su stihovi uticali da muzika (i ona „žestoka“ i ona
„blaga“) bude kompleksnija.
„Vreme brutalnih dobronamernika“ osim muzičkih kvaliteta ima i
svoj širi odjek na javnoj sceni. U vremenu koje karakteriše nestanak svih
pozitivnih društvenih vrednosti, u kome caruju nasilje i negativizam svih
oblika (ne može se reći da društvo-država za iste obilato ne daje povoda),
osmišljavanje i realizacija projekta koji je u potpunosti neprofitabilan, koji
afirmiše entuzijazam i (izrazimo se u duhu stare rok ikonografije) „dobre
vibracije“ čini se gotovo neverovatnim. Na sreću svih koji se sećaju rok bunta (u ime boljeg društva) i koji
veruju da polet ranijih generacija ove zemlje nije zbrisan ratovima i
nemilosrdnom otimačinom društvenog bogatstva od strane povlašćenih, praćenom
svakovrsnim retro primitivizmima, „Vreme
brutalnih dobronamernika“ je dokaz da u novim generacijama još tinjaju
pozitivne emocije i želje koje se individualnim angažovanjem i žrtvovanjem mogu
ostvariti i postati zalog nekih novih akcija i boljih vremena.
(2011)
0 komentara:
Постави коментар