U jutarnjem autobusu koji iz provincije vozi do
metropole, redovni putnici su dvojica sredovečnih muškaraca, pristojno
odevenih, koji, sudeći po obaveznim kravatama i akt tašnama, rade, čini se, u
administraciji državnih institucija. Naravno, to je svakako srednji činovnički
kadar jer, da su iole višlje na funkcijama svakako ne bi živeli daleko od
zavodljivih svetala velegrada. Da im je posao vezan za državi potvrđuje i
njihovo praćenje tekućih političkih dešavanja za koja običan svet ima sve manje
interesa. I ovog jutra oni pretresaju tekuće aktuelnosti.
„Gledao sam sinoć neke od onih naučnika što
su protestvovali. Pričaju kako još ništa od onog što im je obećano nije
urađeno...“
„A šta bi oni? Da su samo oni
problem... Moraće da čekaju, pa kad dođu na red valjda će nešto i dobiti. Kao i
umetnici... Sad će opet svi da se bune, kao što je bilo pre par godina kad,
malo-malo, pa neko blokira ulice u centru i nešto traži. Onda građani kukaju
zbog izmeštanja linija gradskog saobraćaja jer im to komplikuje život. Oni,
kao, podržavaju proteste ali kad bi mogli da budu na nekoj poljani gde nikome
ne smetaju. Samo, na tako pustom mestu niko ne bi ni znao za protest. I sve
tako u krug.“
„Jeste. A ono što jednima nije
potaman drugima je super. Što rekao ministar ’narod je oduševljen onim što radim’.
E sad koji je to narod - to niko ne zna.“
„Ma,
pusti to, nama je sad najvažnije da vidimo kako će da ispeglaju ona kresanja
budžeta i da li će biti smanjenja činovnika. Tu je glavna caka a ostalo ide
kako ide.“
„Bogami, i kod mene se svašta priča. Imamo
nešto kolega pred penzijom koji računaju da se dobrovoljno jave ali ako to ne
bude dovoljno... Biće nezgodno. Neko će
morati da se skloni ali ko?“
„Srediće se to. Ko bude na spisku okrenuće
telefon nekog svog da ga zaštiti i neće biti problema. Svi imamo leđa i
zaleđinu. Nismo mi kao onaj hrast. Šta mu vredi što je star ako smeta a niko ga
ne štiti. E sad, da smo već u Evropi, ko bi smeo i da pomisli da se drvo seče?
Još bi mu dali ceo hektar, zaštitili ga i napravili atrakciju da ga razgledaju
i poštuju. Šesto godina! Nije to malo. Pa, taj je malo mlađi od Kosovskog boja
i još živ. A ako ga poseku neće moći da naprave lepši i stariji.“
„Što bi rekao narod - greota. Taj autoput
što treba da pređe preko njega sigurno neće trajati ni 100 godina.“
„Tu je sve zakuvao neki u projektnom birou.
Sedeo i crtao a da nije pogledao ni kartu a kamoli da je bio na licu mesta. Ma
nije video ni satelitske snimke jer i od gore drvo je moralo da se vidi. Nego
je čovek povukao liniju i gotova stvar. Kao kad je Staljin pravio trasu za
Sibirsku prugu pa je zaokružio i svoj prst kojim je držao lenjir. I niko nije
smeo da to ispravi nego su napravili stomak na trasi... A da su naši izašli na
teren videli bi taj hrast pa bi se malo pomerili. To je drvo ispratilo silne
generacije, pa je još i zapis... Greota je i sramota seći. Nisi ga ti posadio
pa da ga sečeš. Da su pitali narod tamo oni bi im rekli da ga obiđu. Sećaš se
kad smo bili u vojsci pa kažu kad si na terenu „kartu gledaj - seljaka pitaj“.
Nije sve ni ucrtano niti se vidi na prvi pogled. Al, uvek ima neki domaći koji
zna gde i kako treba. Samo, nije bilo nikoga da ode na lice mesta i eto ti čist
promašaj.“
„Pa, kad je došla direktiva i nema
šta da se misli nego - razvaljuj! Sreća što za nas činovnike to ne važi. Mi
imamo ko da nas brani. Nismo mi tikve bez korena. Ili hrast.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар