Roman "Noći Morloka", originalno objavljen 1979.godine, delo je K. W. Jetera (1950), ne previše poznatog američkog Science Fiction pisca  (kod nas je ovo njegovo prvo pojavljivanje) i već svojim se naslovom izričito vezuje za prvi roman H. DŽ. Velsa "Vremeplov" iz 1895. godine; iščitavanje će povrditi da je u pitanju pravi, pravcati nastavak. U literaturi ovakva situacija - da drugi autor nastavlja delo, a posebno ne posle 70 godina, - svakako nije uobičajena (u stripu je to mnogo češći slušaj mada je i tu ovolika decenijska distanca nepoznata). Ako se, pak, uzme u obzir vreme pojavljivanja "Noći..." a ono pada u doba vladavine postmodernističkog svetonazora moguća Jeterova odluka da odabere ovakav postupak nalazi opravdanje u nekim od tada aktuelnih načela literarnog stvaranja. Naime, jedna među brojnim polazišnim tačkama postmodernizma bila je i ona o jednakoj umetničkoj atraktivnosti svih žanrova kao i poželjnosti "nastavljanja" već napisanih dela čime bi se relativizovala teza o završenosti neke knjige odnosno, ulaženjem u stil i način razmišljanja ranijeg pisca eksperimentisalo sa samom psihologijom autorstva i stvaralaštva. Rezultat narečenih stavova pre svega su dela koja koriste kostur neke ranije knjige da bi nadogradila sadržaje u rasponu od karikiranja do "sakrivanja" iza poznatih naslova (npr Keti Aker i njeni romani "Don Kihot" i "Velika očekivanja"); direktni nastavci literarnih predložaka znatno su ređi ali, čini se, i mnogo atraktivniji a "Noći..." upravo spadaju u potonju grupu. Elem, kako je znano, pronalazač vremenske mašine vratio se iz daleke budućnosti u 1892. godinu da bi prijateljima, za večerom, ispričao svoje dogodovštine a potom ponovo otišao u doba Eloja i Morloka. Ali, tu nije kraj jer pametniji Morloci su dočekali putnika, ubili ga i oteli mašinu pa se njome vratili u London XIX veka i počeli da u kanalizaciju ubacuju svoje trupe i naoružanje, pripremajući se za invaziju koja će sravniti sa lica zemlje ljudsku vrstu. No, u tome će im se suprotstaviti večite sile koje brane Englesku, u liku kralja Artura i doktora Ambrouza, koji će za ovu priliku iskoristiti usluge izvesnog Hokera (koji na večeri tokom koje je predstavljen vremeplov nije progovorio ni reč) i moderne Amazonke Tafi, otete iz vremena kada su Morloci vodili završne borbe sa ostacima ljudi. Zadatak Hokera i Tafi biće, pošto otmu iz zarobljeništva Artura, da pronađu četiri kopije Ekskalibura, sjedine ih i tako obezbede sjajno oružje pobede. Put će ih voditi u dubine Londonske kanalizacije, sve do sveta Izgubljenih novčića, podzemnog okeana i podmornice koji su deo izgubljene Atlantide, i konačno do "originalnog" vremena Morloka i zavejanog zamka u podnožju planina, da bi na kraju, naravno, dobro, uprkos žrtvama, pobedilo.
            Jeter je verno "skinuo" Velsov stil pripovedanja u kome nema mesta za pretpostavke već se insistira na jasnim i preciznim opisima kako fizičkih tako i psiholoških događanja. S druge strane, njegova priča širi se nesmetano u vremena i prostore, od zavodljive bizarnosti svetova izgrađenih u kanalizaciji preko Atlantiđanskog nasleđa do vanvremenog Engleskog rodoljublja i ekscentričnosti. U nekim trenucima ovaj vatromet fantazije opasno se približava granici ubedljivosti pa čak i zalazi u preterivanja; očito je Jeterova namera bila da iskuša otpornost same priče jer je on nastavlja uprkos kršenju nekih od osnovnih SF zakona vezanih za pitanje puta u budućnost-prošlost (jasno je da istrebljujući ljude XIX i XX veka Morloci uništavaju svoje pretke; objašnjenje izbegavanja ovih posledica vrlo je tanko i namerno naivno). Ono što počinje kao oprezno usmerena priča raspsnuće se u vrcajuće klupko svakojakih ideja i epizoda koje je zabavljalo njihovog pisca a na iskušenje baca čitaoce i njihovu spremnost na tzv "pogodbenost zamišljenih svetova" tako bitnu za fantastička dela. "Noći Morloka" su, stoga, zabavna, vesela i neobuzdana stilska vežba iz naučne fantastike postmodernističkog usmerenja.

(1998)

0 komentara:

Постави коментар

top