Roman „Budno stanje sna“ Zorana Ćalića, koji je čitalačkoj publici poznat i kao uspešan pesnik, bavi se, u osnovnom sloju značenja, problemom religijskih ili filosofskih učenja o ljudskom životu, što ga svrstava u dugi niz književnih dela istog ishodišta, odnosno podrazumeva odgovarajuću svest o zamkama bavljenja takvim temama.
            U principu, o idejama koje određuju ili preporučuju (već zavisno od htenja svojih tvoraca tj. od njihove manje ili više ultimativne želje za vlašću) načine života ljudskih jedinki, piše se afirmatino ili negativno, u rasponu od anatemisanja do slavljenja. Slučajevi reklamerskog intoniranja teksta nisu nikakva retkost. Naravno, svaki poduhvat koji ima takve ideje i zadatke osuđen je na jednostranost i brzi zaborav.
            Ćalić, svestan ovih zamki, pažljivo je odabrao način svog spisateljskog govora. Priča o mladom piscu iz Vukovara i njegovoj devojci koji, u Sutomoru, slave, u društvu istomišljenika, rođendan svog učitelja, Majstora Ošoa, ispričana je varljivo lako i jednostavno, u prvom licu, po šemi kratke dnevničke beleške ili skice. Govornik-pisac ispisuje svakodnevicu sastavljenu od naizgled nebitnih stvari kakve su pakovanje torbi, kiša, bolnica, krokiji bolničarki i spavača u autobusima i vozovima. Druženje sa prijatlejima ostaje gotovo skriveno iza opisa vremenskih prilika i neprilika, hladne sobe, hrane... Kroz sve te sitnice prokrade se i poneki trenutak samoće, u gužvi se izgovori i misao koja direktno dotiče fizički svet i tekuća događanja, ali to su samo delići, krhotine.
            Učenje Majstora Ošoa, koje je razlog okupljanja i vezanosti slavljenika, čuje se, „uživo“, samo sa kasete na kojoj on odgovara na pitanja. Dokumentarne beleške o životu ovog propovednika, razbacane, kao uvodi ili pauze, po poglavljima knjige, govore o čoveku koga proganja čitav svet, sve religije i režimi i čitalac ih može, ako je tome sklon, tumačiti kao dokaz sveopštih istina o (ne)slobodi, ali takvo tumačenje ničim se ne potencira ili nameće jer činjenice su samo izrečene, bez suda o njima.
            Završetak romana ne donosi bilo kakvo razrešenje, katarzu, poruku. Naprotiv, zabeležen je samo rastanak, odlazak junaka koji to i nisu. Stranice dnevnika ispisane su, korice ih zatvaraju, priča je došla do kraja. Govornik dodaje ispisano čitaocu, bez ispravki, bez ikakve namere, kao svejevrstan dokaz o svojim danima, svom životu nasušnom.
            Upravo u tom životu svakodnevnom je ključ razumevanja dubljih tonova ove knjige. Pažljivom čitaocu taj ključ je ponuđen već na koricama i u uvodu, u pesmama Ošoa i Melvina, ključ koji kaže da nisu bitne ni prošlost ni budućnost već samo sadašnjost i čovekova uronjenost u nju. Na taj način je čitava knjiga potvrda i pohvala učenju Majstora Ošoa čije propovedi upravo govore o trenutku i otvorenosti. U takvom svetlu obična, svakodnevna radnja gubi, u ime viših ciljeva, nametnuti žig vulgarnosti i stiče oreol osnovne vrednosti. Naravno, autor ne insistira na tome da njegova vizija sveta iz knjige bude priznata kao jedina prava jer to bi bilo protiv svega što Ošo uči, već je sasvim smireno nudi kao jedan, za zapadna shvatanja sveta i ciljeva u životu, istina, neobičan ali dovoljno intrigantan i obećavajući način življenja. Na svakom je pojedincu da sam, svesno, napravi izbor. „Budno stanje sna“ izveštaj je, uverljiv, ubedljiv, onoga ko već živi svoj izbor.

(1993)


0 komentara:

Постави коментар

top