Roman „Budno stanje sna“ Zorana
Ćalića, koji je čitalačkoj publici poznat i kao uspešan pesnik, bavi se, u
osnovnom sloju značenja, problemom religijskih ili filosofskih učenja o
ljudskom životu, što ga svrstava u dugi niz književnih dela istog ishodišta,
odnosno podrazumeva odgovarajuću svest o zamkama bavljenja takvim temama.
U principu, o idejama
koje određuju ili preporučuju (već zavisno od htenja svojih tvoraca tj. od
njihove manje ili više ultimativne želje za vlašću) načine života ljudskih
jedinki, piše se afirmatino ili negativno, u rasponu od anatemisanja do
slavljenja. Slučajevi reklamerskog intoniranja teksta nisu nikakva retkost.
Naravno, svaki poduhvat koji ima takve ideje i zadatke osuđen je na jednostranost
i brzi zaborav.
Ćalić, svestan ovih zamki, pažljivo je odabrao način svog
spisateljskog govora. Priča o mladom piscu iz Vukovara i njegovoj devojci koji, u Sutomoru, slave, u društvu istomišljenika, rođendan svog učitelja, Majstora Ošoa, ispričana je varljivo
lako i jednostavno, u prvom licu, po šemi kratke dnevničke beleške ili skice.
Govornik-pisac ispisuje svakodnevicu sastavljenu od naizgled nebitnih stvari
kakve su pakovanje torbi, kiša, bolnica, krokiji bolničarki i spavača u
autobusima i vozovima. Druženje sa prijatlejima ostaje gotovo skriveno iza
opisa vremenskih prilika i neprilika, hladne sobe, hrane... Kroz sve te sitnice
prokrade se i poneki trenutak samoće, u gužvi se izgovori i misao koja direktno
dotiče fizički svet i tekuća događanja, ali to su samo delići, krhotine.
Učenje Majstora Ošoa, koje je razlog okupljanja
i vezanosti slavljenika, čuje se, „uživo“, samo sa kasete na kojoj on odgovara
na pitanja. Dokumentarne beleške o životu ovog propovednika, razbacane, kao
uvodi ili pauze, po poglavljima knjige, govore o čoveku koga proganja čitav
svet, sve religije i režimi i čitalac ih može, ako je tome sklon, tumačiti kao
dokaz sveopštih istina o (ne)slobodi, ali takvo tumačenje ničim se ne potencira
ili nameće jer činjenice su samo izrečene, bez suda o njima.
Završetak romana ne
donosi bilo kakvo razrešenje, katarzu, poruku. Naprotiv, zabeležen je samo
rastanak, odlazak junaka koji to i nisu. Stranice dnevnika ispisane su, korice
ih zatvaraju, priča je došla do kraja. Govornik dodaje ispisano čitaocu, bez
ispravki, bez ikakve namere, kao svejevrstan dokaz o svojim danima, svom životu
nasušnom.
Upravo u tom životu
svakodnevnom je ključ razumevanja dubljih tonova ove knjige. Pažljivom čitaocu
taj ključ je ponuđen već na koricama i u uvodu, u pesmama Ošoa i Melvina, ključ koji kaže da nisu bitne ni prošlost ni
budućnost već samo sadašnjost i čovekova uronjenost u nju. Na taj način je
čitava knjiga potvrda i pohvala učenju Majstora
Ošoa čije propovedi upravo govore o trenutku i otvorenosti. U takvom svetlu
obična, svakodnevna radnja gubi, u ime viših ciljeva, nametnuti žig vulgarnosti
i stiče oreol osnovne vrednosti. Naravno, autor ne insistira na tome da njegova
vizija sveta iz knjige bude priznata kao jedina prava jer to bi bilo protiv
svega što Ošo uči, već je sasvim
smireno nudi kao jedan, za zapadna shvatanja sveta i ciljeva u životu, istina,
neobičan ali dovoljno intrigantan i obećavajući način življenja. Na svakom je
pojedincu da sam, svesno, napravi izbor. „Budno
stanje sna“ izveštaj je, uverljiv, ubedljiv, onoga ko već živi svoj izbor.
(1993)
0 komentara:
Постави коментар