VEČITO NASILJE

Dani koje upravo proživljava Srbija mogli bi biti dani suočenja i otvaranja očiju pred surovošću sveta koji nas ne samo okružuje već ga sami činimo. Erupcija nasilja na ulicama koju aparat državne sile nije ukrotio (a kamoli sprečio) i ubistvo stranca/neistomišljenika pokazali su da blistave fasade i čisti trotoari prestonice nisu dokaz civilizovanosti jer civilizovanost naroda leži u pojedincima i grupama ali i u državi. Biće, međutim, da je proces socijalizacije mladih koji sprovode oni stariji zakazao (ako je uopšte i postojao) a da su organi reda ’olako držali’ da mogu da se izbore sa izgrednicima. Sada je očito da to ne mogu ili ne smeju ili im je, uprkos deklarativnih izjava visokih državnih funkcionera, naređeno da tako nešto ne rade. U državi kojom slobodno caruju korupcija i politikanstvo odnosno partijska protekcija, grupe jakih i neobuzdanih mladića mogu korisno poslužiti za provokacije i za odrađivanje ’prljavih poslova’, uvek pod ’proverenim’ parolama o rodoljublju/tradiciji/veri/državi ili makar vernosti sportskom klubu. Iza ovog prvog, pojavnog lika stvari leži onaj dublji koji kaže da društvo/država nisu uspeli da izgrade ispravne sisteme vrednosti kod mladih generacija; a to nisu uspele zato što se poslednje dve decenije kao dobar (ili tolerisan) model ponašanja propagiraju heroji-žestoki momci i zato što se mladima ne nudi druga perspektiva. Veza između marljivosti i dobrog života je uništena; ko hoće da živi dobro mora da otima, da gazi sve oko sebe. Oni koji hoće da pošteno rade prvo će morati da čekaju na posao a ako/kad ga dobiju radiće sa bedne plate i zavisiti od volje tajkunskih gazdi, biće bez ikakve zaštite od države i sudova jer su isti, naravno, u službi bogatih. A kad je sve tako, zašto bi mladi bili mirni i radini u neprijateljskom svetu? Za njih je svako van njihove grupe naprijatelj jer je druge boje kože, govori drugačijim jezikom, drugačije se ponaša ili je uredno obučen.  U takvom ratu grupe protiv svih ostalih, hapšenje izgrednika ne rešava problem jer dok jedne odvode u zatvor, iza ugla, stasavaju novi huligani voljni da svima pokažu svoju snagu i surovost.
    Nasilje mladih nije posebnost Srbije, ono je karakteristika visoko urbanih zajednicama kapitalističkog sveta. Sve države Zapada muku muče sa mladeži koja se ne uklapa u fojoku koja im je određena od onih starijih i bogatijih. Tako se prirodni bunt mladih i snažnih dodatno potpiruje krutim klasnim preprekama i zabranama. Brojni pokušaji da se problem reši propadali su ili davali polovične rezultate, ostavljajući ovu društvenu ranu otvorenom. I umetnici, posebno oni okrenuti budućnosti, bavili su se nasiljem mladih; podsetimo samo na par najpoznatijih romana (po kojima su snimljeni i zapaženi filmovi) na ovu temu. Vilijem Golding, dobitnik Nobelove nagrade, u svom prvencu „Gospodar muva“ (1954) opisuje dečake koji se nađu na pustom ostrvu jer avion koji treba da ih spase od atomskog rata biva oboren. Pokušaj organizovanja života grupe dovodi do podela, nametanja sile najjačih, nasilja, ubistva i finalnog lova na onoga ko ne misli kao vođa. Zlo je u ljudima, kaže Golding, i lako pobeđuje, zahvaljujući strahu i ulizištvu; opstanak ljudske zajednice moguć je samo ako se pobedi ili pokori ono demonsko u čoveku.
    Entoni Bardžis u romanu „Paklena pomorandža“ (1962) opisuje blisku budućnost (ili našu sadašnjost) u kojoj su mladi isključeni iz društvenog života; porodica se raspala i ne vaspitava decu a društvo se protiv maloletničkog nasilja bori samo prinudom. Saterani u bande koje terorišu sve oko sebe, mladi troše živote sve do neminovnog kraja: pogibije ili utamničenja. Takozvani ’humani’ način lečenja od nasilnosti (izazivanje refleksa gađenja pred nasiljem) neće dati nikakve rezultate jer čak i kad je pojedinac promenjen nije izmenjena sredina u kojoj je ponikao i u koju se vraća da bi postao žrtva svoje slabosti. Bardžis nema iluzija: nasilje se može umanjiti samo promenom društva a ona nije moguća zbog samoživosti onih koji njime vladaju.
    Problem mladih generacija i njihove nasilnosti ostaće aktuelan i u daljoj budućnosti; Vilijem Noulen bavi se njime u romanu „Loganovo bekstvo“ (1967; roman je deo trilogije koju još čine „Loganov svet“ iz 1977. i „Loganovo traganje“, 1980.) U naizgled idealnom društvu XXIII veka, u kome nema ’staraca’ (humano ih eliminišu), mladi i dalje odbijaju da se pokore poretku, čak i ako taj poredak sprovode ljudi tek par godina stariji od njih. Podvojenost je tolika da se deca i tinejdžeri jednostavno izoluju od ostatka grada. Zajednice/svetovi starijih i mlađih nepomirljivo su podeljene i do sukoba ne dolazi samo zato što se ove zajednice uopšte ne sreću; izbacivanje prestarelih iz ’zabrana’ sprovode nove (mlađe) generacije. Ovo ustrojstvo umnogome podseća na legendarnog Petra Pana i njegove divlje dečake koji odbijaju da odrastu i kojima je svako ’star’ neprijatelj.
    Ljudsko društvo očito ima samo dve opcije: socijalizaciju svojih mladih ili rat sa njima, manje ili više otvoren. Svaka zajednica mora da se odluči za put kojim će krenuti; na žalost, tu odluku donose oni koji su stari (ali to ne znači pametniji) i bogati (što često znači bezmerno pohlepni). U zemlji Srbiji, bez obzira na propagandne izjave, rat mladih i starih već neko vreme traje i sve žešće se razbuktava.