Prikaz knjige „Voz za jednog putnika“ Zorana Pešića Sigme
Izdavač: Matična biblioteka „Svetozar Marković“ Zaječar, edicija „Istok Zapad“
Zoran Pešić Sigma (1960) spada među zanimljive i valjane pesnike svoje generacije; obzirom da je škrt u pojavljivanju i objavljivanju (do sada je objavio pesničke knjige „Promaja“ 1983, „Orgijanje praznine“ 1992, „Kaktusova senka - ep o strahu“ 1993, „Udobnost besmisla“ 2004) Pešić nije prečesto pod reflektorima ovdašnje pesničke scene što unekoliko skriva njegove kvalitete. Stoga „Voz za jednog putnika“ donosi čitaocu dvostruku radost: ponovnog susreta sa pesnikom odsutnim (dugih) pet godina i, svakako, susreta sa njegovim novim stihovima.
Već sam naslov knjige sugestivan je na više niova: od simptomatične provokacije (čitav voz za samo jednog, očito vrlo važnog, putnika), preko asocijacijacijskog niza voz-putovanje-avantura-traganje do, konačno, poniranja u čisto egzistencijalno-filozofske nivoe. Imena ciklusa-segmenata koji čine knjigu („Pakovanje kofera“, „Nemoguće putujem“ i „Stanica večnost“) dodaće još koji veo tajne na intrigantan naslov, potpomažući svakom od mogućih tumačenja. Ono što iz prvih informacija postaje jasno jeste da je u pitanju tematska knjiga a ne zbirka pesama; dakle, ne zadesni spoj stihova koje je pesnik napisao u nekom vremenskom periodu, ’nošen’ svakojakim inspiracijama i nemarama, već delo koje je ’usmereno’, vođeno prema određenom cilju. Naravno, ovde se koncipiranje knjige pesama na slobodan ili tematski način, nikako ne izjednačava sa vrednovanjem; i ’slobodne’ i ’usmerene’ knjige pesama jednako mogu biti uspele ili ne. Ipak, pesnik koji se opredeli da ispiše tematski knjigu čini se da rizikuje više od onoga koji se prepušta slučaju; neostvareni koncept može baciti u zasenak i pesme koje su, ako se posmatraju nezavisno od knjige, uspele, no, njihov doživljaj uvek je delom u funkciji osnovne teme pa se to može odraziti i na konačni utisak. ’Slobodne’, tematski nevezane zbirke pesama podrazumevaju dozu nesputansti koja ’pomaže’ da se svaka pesma doživljava kao posebna celina i kao takva vrednuje.
Zoran Pešić Sigma opredelio se da svoje pesničke rezultate usmeri i potčini u određenom smeru. Uvodna (prološka) pesma, istog naslova kao i čitava knjiga, dodatno potvrđuje ovu nameru otkrivajući neke od mogućih ključeva čitanja - ’kofer... a u njemu kakve sve nepotrebne sitnice’, ’putnik putuje u vozu koji je sam’, ’... da naplati nepovratnu kartu’. Slika putovanja se, očito, produbljuje i usložnjava.
„Pakovanje kofera“ u kome su ’nepotrebne sitnice’ bitan je a opet jalov posao jer se uvek, ipak, nešto zaboravi (izmakne, pobegne). U konačnom svođenju onoga što ulazi u sopstveni prtljag krije se i sopstveno samoodređivanje ’u prostoru, vremenu i prema ličnostima’. Tako se istiho, još i pre nego što je putovanje počelo, potvrđuje ona filozofka maksima da je svako putovanje u osnovi otkrivanje sebe, da su daljine koje se prelaze iluzije jer je pravi put onaj na kome putnik razotkriva svoju unutrašnju suštinu. U ovom slučaju pesnik jetko konstatuje da ’U rečima nagutah se praznine’ (Kratka pesma o postanku) ili ’Sad gle tuga sam u praznom’ i ’obične reči ostavićemo za kasnije’ (Sad gle tuga sam u praznom), ’sve na svojoj koži moramo’ (Dokle češ da čekaš), ’kad bi bar još jedna postojala/ tajna’ i, ultimativno, ’ako sam ovde koliko mi vremena treba/ da od tamo vidim kako nisam ovde/ kako je ovde sve brljivo i zategnuto kao vreže’(Težina čistog vazduha). Ovi zaključci proplamsavaju između slika svakodnevice, rutine koja otupljuje osećaj postojanja i razmazuje granice bića. Stvarno biće postoji negde između trivijalija širenja mokrog veša, očekivanja posete prijatelja, obroka. Spoznaje o sebi i svom trajanju nekako su usputne, zagušene mukom i mučninom istrajavanja iz dana u dan. U takvom se okruženju putovanje može činiti kao spas. Ali, da li je to samo varljiva nada, samo puka opsena? Postoji li mogućnost izbora, bekstva od sebe, iz sebe? Jer ’Kad pustiš unutra nema te napolju’ (’Nemoguća vrata’), ’Ništa ne može da uđe/ ništa ne može da izađe’ (Oklopni voz), ’Ništa se ne dešava onako kako treba’ (Haos). Kalup življenja zadat je i nije pravljen za svakoga pojedinačno; onima koje žulja ne preostaje drugo do da se prilagode ili pokušaju da pobegnu. No, mikrokosmos sopstvene egzistencije toliko je gust da se njegove međe ne mogu preskočiti bez odricanja od sebe. Prilagođavanje, koje se svodi na odricanje od iluzija i ideja, bolno je i teško; kalup se useca u biće, ljuto opominje na trošnost tela. A negde u umu i dalje postoje slike ostrva blaženstva, Avalona koji čeka, željen a nedostignut; ili će doći tek kad se oni koji ga čekaju odreknu svega, od želja do večnosti?
„Nemoguće putujem“ je vrisak jedinke uhvaćene u bezizlaznu klopu a „Stanica večnost“ dugi je prizor mirenja sa onim što je zadato, sa slikom koja se ’malo iskrivila’, sa svim pesmama koje pesnik neće napisati, izanđalom reči ’večnost’. Snovi i dalje postoje ali se ’guraju kroz ključaonicu’, više nisu primarni princip po kome se pokušava urediti život; posle poraza snovi ostaju samo dragocena tajna koja se ponekad, u samoći, razgleda. Konačno je samo da ’prost bol... i žiganje srca/ kažu mi da sve to nema veze/ prah će i sunce biti/ i vetar će ga u lice praznine/ odneti’ (Okrenut leđima). U svođenju računa ništa, nikakvi doživljaji duha i tela, ne mogu dosegnuti narečenu prazninu.
Voz iz naslova knjige i putovanje koje sugeriše dešavaju se (naravno) u telu i umu putnika koji, prolazeći pejzažima svog svesnog postojanja, otkriva, kako iza običnosti tako i iza trenutaka uznesenog emotivno/intelektualnog življenja, fatalnu, neopozivu konačnost. Ova spoznaja dodatno boji svaku od pojedinih pesama, usložnjava ih i menja vrednosni predznak. Svagdanje slike čak i kada slave lepotu trenutka u kontekstu knjige bivaju osenčene vizurom smrtnosti koja se ne vidi ali sluti. ’Običan’ konverzacijski jezik, pa i stripovske onomatopeje (’tgdm’) kao i visoko estetizovani iskazi, jednako su (ne)moćni pred apsurdom nestajanja. „Voz za jednog putnika“ Zorana Pešića Sigme intrigantan je pogled na večitu, nikad dorečenu temu putovanja bez povratne karte.
Zoran Pešić Sigma (1960) spada među zanimljive i valjane pesnike svoje generacije; obzirom da je škrt u pojavljivanju i objavljivanju (do sada je objavio pesničke knjige „Promaja“ 1983, „Orgijanje praznine“ 1992, „Kaktusova senka - ep o strahu“ 1993, „Udobnost besmisla“ 2004) Pešić nije prečesto pod reflektorima ovdašnje pesničke scene što unekoliko skriva njegove kvalitete. Stoga „Voz za jednog putnika“ donosi čitaocu dvostruku radost: ponovnog susreta sa pesnikom odsutnim (dugih) pet godina i, svakako, susreta sa njegovim novim stihovima.
Već sam naslov knjige sugestivan je na više niova: od simptomatične provokacije (čitav voz za samo jednog, očito vrlo važnog, putnika), preko asocijacijacijskog niza voz-putovanje-avantura-traganje do, konačno, poniranja u čisto egzistencijalno-filozofske nivoe. Imena ciklusa-segmenata koji čine knjigu („Pakovanje kofera“, „Nemoguće putujem“ i „Stanica večnost“) dodaće još koji veo tajne na intrigantan naslov, potpomažući svakom od mogućih tumačenja. Ono što iz prvih informacija postaje jasno jeste da je u pitanju tematska knjiga a ne zbirka pesama; dakle, ne zadesni spoj stihova koje je pesnik napisao u nekom vremenskom periodu, ’nošen’ svakojakim inspiracijama i nemarama, već delo koje je ’usmereno’, vođeno prema određenom cilju. Naravno, ovde se koncipiranje knjige pesama na slobodan ili tematski način, nikako ne izjednačava sa vrednovanjem; i ’slobodne’ i ’usmerene’ knjige pesama jednako mogu biti uspele ili ne. Ipak, pesnik koji se opredeli da ispiše tematski knjigu čini se da rizikuje više od onoga koji se prepušta slučaju; neostvareni koncept može baciti u zasenak i pesme koje su, ako se posmatraju nezavisno od knjige, uspele, no, njihov doživljaj uvek je delom u funkciji osnovne teme pa se to može odraziti i na konačni utisak. ’Slobodne’, tematski nevezane zbirke pesama podrazumevaju dozu nesputansti koja ’pomaže’ da se svaka pesma doživljava kao posebna celina i kao takva vrednuje.
Zoran Pešić Sigma opredelio se da svoje pesničke rezultate usmeri i potčini u određenom smeru. Uvodna (prološka) pesma, istog naslova kao i čitava knjiga, dodatno potvrđuje ovu nameru otkrivajući neke od mogućih ključeva čitanja - ’kofer... a u njemu kakve sve nepotrebne sitnice’, ’putnik putuje u vozu koji je sam’, ’... da naplati nepovratnu kartu’. Slika putovanja se, očito, produbljuje i usložnjava.
„Pakovanje kofera“ u kome su ’nepotrebne sitnice’ bitan je a opet jalov posao jer se uvek, ipak, nešto zaboravi (izmakne, pobegne). U konačnom svođenju onoga što ulazi u sopstveni prtljag krije se i sopstveno samoodređivanje ’u prostoru, vremenu i prema ličnostima’. Tako se istiho, još i pre nego što je putovanje počelo, potvrđuje ona filozofka maksima da je svako putovanje u osnovi otkrivanje sebe, da su daljine koje se prelaze iluzije jer je pravi put onaj na kome putnik razotkriva svoju unutrašnju suštinu. U ovom slučaju pesnik jetko konstatuje da ’U rečima nagutah se praznine’ (Kratka pesma o postanku) ili ’Sad gle tuga sam u praznom’ i ’obične reči ostavićemo za kasnije’ (Sad gle tuga sam u praznom), ’sve na svojoj koži moramo’ (Dokle češ da čekaš), ’kad bi bar još jedna postojala/ tajna’ i, ultimativno, ’ako sam ovde koliko mi vremena treba/ da od tamo vidim kako nisam ovde/ kako je ovde sve brljivo i zategnuto kao vreže’(Težina čistog vazduha). Ovi zaključci proplamsavaju između slika svakodnevice, rutine koja otupljuje osećaj postojanja i razmazuje granice bića. Stvarno biće postoji negde između trivijalija širenja mokrog veša, očekivanja posete prijatelja, obroka. Spoznaje o sebi i svom trajanju nekako su usputne, zagušene mukom i mučninom istrajavanja iz dana u dan. U takvom se okruženju putovanje može činiti kao spas. Ali, da li je to samo varljiva nada, samo puka opsena? Postoji li mogućnost izbora, bekstva od sebe, iz sebe? Jer ’Kad pustiš unutra nema te napolju’ (’Nemoguća vrata’), ’Ništa ne može da uđe/ ništa ne može da izađe’ (Oklopni voz), ’Ništa se ne dešava onako kako treba’ (Haos). Kalup življenja zadat je i nije pravljen za svakoga pojedinačno; onima koje žulja ne preostaje drugo do da se prilagode ili pokušaju da pobegnu. No, mikrokosmos sopstvene egzistencije toliko je gust da se njegove međe ne mogu preskočiti bez odricanja od sebe. Prilagođavanje, koje se svodi na odricanje od iluzija i ideja, bolno je i teško; kalup se useca u biće, ljuto opominje na trošnost tela. A negde u umu i dalje postoje slike ostrva blaženstva, Avalona koji čeka, željen a nedostignut; ili će doći tek kad se oni koji ga čekaju odreknu svega, od želja do večnosti?
„Nemoguće putujem“ je vrisak jedinke uhvaćene u bezizlaznu klopu a „Stanica večnost“ dugi je prizor mirenja sa onim što je zadato, sa slikom koja se ’malo iskrivila’, sa svim pesmama koje pesnik neće napisati, izanđalom reči ’večnost’. Snovi i dalje postoje ali se ’guraju kroz ključaonicu’, više nisu primarni princip po kome se pokušava urediti život; posle poraza snovi ostaju samo dragocena tajna koja se ponekad, u samoći, razgleda. Konačno je samo da ’prost bol... i žiganje srca/ kažu mi da sve to nema veze/ prah će i sunce biti/ i vetar će ga u lice praznine/ odneti’ (Okrenut leđima). U svođenju računa ništa, nikakvi doživljaji duha i tela, ne mogu dosegnuti narečenu prazninu.
Voz iz naslova knjige i putovanje koje sugeriše dešavaju se (naravno) u telu i umu putnika koji, prolazeći pejzažima svog svesnog postojanja, otkriva, kako iza običnosti tako i iza trenutaka uznesenog emotivno/intelektualnog življenja, fatalnu, neopozivu konačnost. Ova spoznaja dodatno boji svaku od pojedinih pesama, usložnjava ih i menja vrednosni predznak. Svagdanje slike čak i kada slave lepotu trenutka u kontekstu knjige bivaju osenčene vizurom smrtnosti koja se ne vidi ali sluti. ’Običan’ konverzacijski jezik, pa i stripovske onomatopeje (’tgdm’) kao i visoko estetizovani iskazi, jednako su (ne)moćni pred apsurdom nestajanja. „Voz za jednog putnika“ Zorana Pešića Sigme intrigantan je pogled na večitu, nikad dorečenu temu putovanja bez povratne karte.
0 komentara:
Постави коментар