DOMAĆA POSTŽANROVSKA FANTASTIKA

Nakon godina i godina vrlo mršavih rezultata po pitanju pojavljivanja knjiga domaćih autora fantastičkog usmerenja, znatiželjnog čitaoca zateklo je obilje novih naslova u 2009. godini. Zasluga za ovakvo bogatstvo pripada novom izdavaču „Tardisu“ orijentisanom isključivo prema domaćoj fantastici i to onoj koja se može imenovati kao ’post-žanrovska’, dakle fantastika koja ima jasne korene u žanrovskoj fantastičkoj književnosti ali koja ih nedvosmisleno nadrasta; uz „Tardis“ svoj doprinos u pojavljivanju novih knjiga dali su „Everest media“, „Paladin“ i „Agora“. Oni su priredili pravu čitalačku gozbu koja nudi mnoštvo dobrih dela i par bisera. Pominjemo nekoliko vrednih pripovedačkih knjiga uz napomenu da, zbog ograničenog prostora, trenutno ostaju nepredstavljena valjana dela Mirjane Detelić („Dorkasi“, Tardis), Radmila Anđelkovića („Oko za drugi svet“, Tardis), antologija „Urbane legende“ priređivača Gorana Skrobonje (Paladin), prvenci Nede Mandić-Spasojević („Čuvari severa“, Tardis), Biljane Malešević („Prolaz“, Tardis) i Pavla Zelića („Poslednja velika avantura“, Matica Srpska), te knjige dugoodsutnog Bobana Kneževića („Otisak zveri u pepelu“, Tardis, „Poslednji Srbin“, Alnari). 

„Malteški šišmiš“ Ljubomir Damnjanovića (Tardis)


    „Malteški šišmiš“ nudi susret sa delom Ljubomira Damnjanovića (1959-1999) koga je usud prerano odvojio od savremenika; prošle godine „Tardis“ je objavio Damnjanovićev roman „Vi što maštate o sreći“ započevši time otkrivanje značajnog literarnog opusa nepoznatog široj kulturnoj javnosti, ali znanog literarnim prijateljima iz Kluba ljubitelja (naučne) fantastike „Lazar Komarčić“ (njegove priče i roman bili su razbacani po stranicama klupskog glasila „Emitor“) odnosno čitaocima ekskluzivnog kanjiškog dvojezičnog časopisa „Orbis“. Srećom po sve, Damnjanović se vratio, u svetlom knjiškom (ob)liku koji mu pripada, jedne da podseti na sebe a druge da upozna sa svojim pričama.
    „Malteški šišmiš“ pripoveda o Sarićima, porodici srpskih vampira, strašnih i veselih, lenčuga i hedonista, tradicionalista i rodoljuba ali i mangupa, švalera, nesposobnjakovića, heroja (ako se mora) i kukavica (kad god se može); dakle, Sarića vampira kakvih - dok nisu sreli Ljubomira Damnjanovića - nije bilo u srpskoj literaturi. U sretnom spoju darovitog autora i živahnih junaka sve teče lako i lagano, vrcaju dosetke, nadmudrivanja, šeta se širom zemaljskog šara, susreću se svakojake karakondžule, ale i bauci ali i istorijski sinovi kakve majka više nikada nije rađala ili trapavi (ali nadobudni) specijalni agenti velike TV sile, kao i stari istorijski, mitološki i literarni heroji. Rečju, (metatekstualna) gužva svuda uokolo, kao stvorena za vesele dogodovštine kroz koje struji fina toplina ljudske ljubavi prema bračnom drugu, deci pa (retko i uzdržano ali ipak) i široj familiji. Jeste, vampiri su hladni i nemilosrdni ali ovi Sarići baš nisu takvi.
Knjigu čini niz priča koje se ulančavaju prerastajući u romaneskni milje-oblik u kome, sasvim neočekivano, događanja uspevaju da skliznu u (kao i u romanu „Vi što maštate...“) alternativnu istoriju ili paralelni svemir, odužujući se tako i naučnoj fantastici, koju bezbolno uklapa u jedinstvenu viziju, duhovitu i neponovljivu, svežu i spontanu, zavodljivu, veselu i razbibrižnu. Trebalo je biti velemajstor da se priče osmisle pa ispišu i da budu ovakve kakvima  se nude na literarno gustiranje pravim sladokuscima.

„Jedan na jedan“ Ivan Nešić (Everest media)
   
    Druga pripovedačka knjige Ivana Nešića (1964) sadrži 12 proza, u rasponu od minijature do novele i potvrđuje njegov status respektabilnog pisca fantastike srednje generacije koji je to mesto zadobio nizom priča objavljenih po periodici i antologijama odnosno prvom zbirkom „Rigor mortis“ objavljenom 1997.g. I dok je knjiga prvenac predstavila Nešića duboko uronjenog u žanrovsko, konkretno u ono što se imenuje kao moderni horor, celine iz nove knjige otkrivaju širenje horizonata interesovanja i pripovedanja; ove promene bile su, istina, vidljive i u pojedinačnim pričama ali je njihova rasutost po publikacijama delimično sakrivala ove novine koje, sada, u knjizi pokazuju da se Nešić razvijao i stasao u autora visokih potencijala i dometa. Teme koje ga interesuju mogu se i nadalje smatrati (u osnovi) delovima horor ikonografije ali je način njihovog sagledavanja produbljen pa je, sveukupno, „Jedan na jedan“ knjiga koja se može odrediti kao zbirka priča ’mračne fantastike’; koja, dakle, poznaje i žanrovsko nasleđe ali i iskustva glavnotokovske književnosti. Rečeno je vidljivo kako u širenju lepeze mesta događanja priča (od ’domaćeg’ terena do Severne i Južne Amerike) tako i (mnogo bitnije i kvalitativno značajnije) u odstupanju od žanru bitnog jednosmernog pripovedanja koje pravolinijski, najkraće i najbrže, vodi do finala. Autor, čak i kada se poigrava prepoznatljivim elementima-obrascima žanra, ne sledi ovu efikasnu šemu i dozvoljava sebi slobodnije vođenje priče što omogućava junacima da se ’predstave’ mnogo detaljnije, a to svakako danosi veću uverljivost i ubedljivost pažljivo građenih priča ispisanih živopisnim jezikom.
    Sagledavanje knjige kao celine otkriva zajedničku crtu koja se može pratiti bez obzira na raznorodnost priča. Naime, Nešić uvek iznova analizira susret životne rutine i trivijalnosti (u raznim sredinama) sa događajem koji nadmaša, nadrasta svakodnevicu. Bilo da su njegovi (anti)junaci izraziti marginalci i društveni otpadnici ili da su u pitanju ljudi koji ’plivaju’ životnim tokovima (tako što se pokoravaju uticajima i dopuštaju da ih, nesposobne za otpor, matica nosi), svi oni susreću se sa silama koje nisu u stanju da shvate i u potpunosti prihvate (u najboljem slučaju će se pomiriti sa onim što ih je zadesilo). Nakon trena iskakanja iz kolotečine, život nastavlja da se dešava i nosi junake u neočekivanim smerovima ali uvek, ili najčešće, težeći da se smiri i ponovo uroni u rutinu. Čin tog odstupanja/iskliznuće/izmeštanja ravan je prosvetljenju u kome se sopstveno postojanje i trajanje (bolno) sagledavaju u svoj svojoj nesavršenosti i kratkotrajnosti.
    Rečju, „Jedan na jedan“ potvrđuje Nešićev bogati talenat i sposobnost da ga kvalitativno razvija kroz uzbudljive i uznemirujuće pripovesti.

„Kraljevi“ Zoran Jakšić (Tardis)


    „Kraljevi“ su, posle „Nikadorskog hodočasnika“ (1992) i „Ministrastva senki“ (2007),
treća zbirka priča Zorana Jakšića (1960); šest novela koje čine knjigu nastajale su u rasponu od 1977. do 2002. godine. Na prvi čitalački ’pogled’ u pitanju su proze koje se kreću u okvirima naučno fantastičnog žanra, uz primese horora, i po ovim karakteristikama se „Kraljevi“ razlikuju od prethodnih zbirki u kojima su žanr i žanrovsko skriveni slojevima alegorijski intonirane fantastike. Naravno, žanrovsko ni u kom slučaju ne označava vrednosnu kategoriju; u pitanju je samo bliže tematsko određenje (koje, pak, krije i zamke za neoprezne čitaoce svikle na rutinsku literaturu jer autor odbija da poštuje standarde i obrasce). Mesta dešavanja priča razbacana su u prostoru i vremenu; od srca Zemlje preko njenih neočekivano izmenjenih lica do površina drugih planeta sa čudesnim ekosistemima (u kojima su ljudski doseljenici uljezi). Začudnost, kao jedan od krucijalnih elemenata fantastike, u Jakšićevim pričama nalik je jarkom, neprekidnom vatrometu u kome svaka eksplozija mami uzdahe oduševljenja. Naučno-logička objašnjenja izvrnutih sklopova stvarnosti (u kojima je Jadransko more isušeno, Beograd zapljuskuje Panonsko more, duhovi vatre su stvarni a anđeli jesu bića ektoplazme) dovoljno su ubedljiva da postave funkcionalnu pozornicu na kojoj se ljudi bore za goli opstanak i za pravo da budu i ostanu ljudi. To jeste suštinski zaplet svake od priča: sudar čovečnosti sa nepojmljivim opasnostima i izazovima postapokaliptičkih društava, stalnih ratova zarad kojih se i mrtvi podižu iz grobova, planeta koje nose zaraze za telo i duh... Svaka od situacija, svojom otvorenom i nedvosmislenom surovošću, pred junake postavlja ’jednostavne’ opcije: propast ili opstanak po svaku cenu, što podrazumeva i odricanje od elemenata sopstvenog identiteta (porodičnog, grupnog). Odgovor na izazov je individualan, u skladu sa vrednosnim piramidama po kojima se svako rukovodi u svom življenju. Činovi samožrtvovanja ili izdaje jesu ultimativne potvrde sopstvene (i sveopšte) krhke Čovečnosti.
    Jakšić elemente svojih priča spliće u gustvo tkanje koje, svojom uzbudljivošću i doziranim tenzijama, maksimalno zaokuplja čitalačku pažnju. Kako dešavanja odmiču sve su očiglednije etičko/moralne dileme čije razrešavanje i razrešenje jeste i kulminacija pripovesti. U konačnom sagledavanju „Kraljevi“ su zbirka u kojoj je svaki segment uverljiv i zaokružen u vanredno uspelu celinu.
   

„Mrve pod kožom“ Aleksandar Marković (Tardis)


    Aleksandar Marković (1961) prisutan je na domaćoj (post)žanrovskoj sceni gotovo dve decenije ali se tek sada, zahvaljujući angažovanju (insistiranju i upornosti) agilnog izdavača „Tardis“, pojavljuje njegova prva knjiga u koju su sabrane njegove do sada napisane i objavljene priče, kojih nema previše ali zato je svaka od njih izuzetna. Markovića proza se može odrediti kao fantastička u najširem mogućem značenju, što podrazumeva elemente naučne fantastike, horora, stripa i popularne kulture upletene u začudno, apsurdno, ponekad alegorijsko tkivo. Od antologijske priče „Avanture Belog Nosoroga: Ekstazi“, koja nesputano i vrcavo karikira izlizane obrasce super-herojstva (odvodeći ih u nešto što bi se moglo označiti kao prepoznavanje besmislenosti takve šeme kroz vizuru super-namćorastog junaka koji ne mari za dobrobit drugih), nižu se prizori iz različitih životnih segmenata koji iz rutiniranosti-predvidivosti, metastaziraju, kroz raspad ’običnosti’, u sasvim (ne)verovatnu drugost koja, opet, ima svoje (logične) zakone. Posle ispadanja iz koloseka događaji mogu nastaviti sasvim drugim pravcima (od početnog) ili će polako izgraditi sopstvenu rutinu koja će temelje imati u onoj početnoj ali sada sa izmenjenim delovima (tako će momak, koji za devojku više ne postoji, prestati da bude vidljiv i ostalima, postajući zamišljeni, ’nevidljivi prijatelj’; ili će otkrivač tajnih ustrojstava zastati pred dilemom kuda to saznanje zaista vodi). Upliv tajanstvenog/onostranog/fantastičnog u ono što podrazumevamo, prihvatamo ’zdravo-za-gotovo’ kao realnost, može biti eksplozivan i buran; u tom slučaju ne postoji širok izbor: osim predaje tu je samo pokušaj da se pruži otpor. Međutim, ukoliko narečeni element fantastičnog već postoji u svakodnevici i uklopljen je u nju (mada ga niko ne poznaje kao takvog) a onda se prepoznaje (u nekom trenutku loma), otvara se dilema da li je uopšte moguće boriti se protiv toga. Jer, izmena tačke sagledavanja realiteta isti ne menja već samo izmešta posmatrača koji se, hteo-ne hteo, promenio. U takvim slučajevima, jasan i decidiran odgovor nije lako (ili nije ni moguće) izreći i sprovesti. Konačno, šta ako se promena desi bez ikakvog upozorenja nagomilavanjem sitnih koraka koji u nekom trenutku dostižu kritičnu masu pa zbog toga npr. treći svetski rat bude rat članova porodica i komšija, praćen osmesima protivnika? Marković insistira na tim malim, nevidljivim (neopreznima nedovoljno vidljivim) događajima koji ustrajno menjaju život usmeravajući rutinu u pravcima kojima se kraj (ili cilj) ne može sagledati. A kada se tamo stigne povratka na staro više nema. Ako se u ovim slučajevima i govori o alegorijskim pripovestima onda treba reći da one nisu (o)lako čitljive i prepoznatljive jer njihovo težište nije neki pojedinačni događaj ili deo realnosti već fakat da se egzistencija ukalupljuje, usmerava u uhodane staze koje otupljuju duh i čula čineći od ljudi statiste u sopstvenom životu. Ova uznemirujuća (jer je tačna) konstatacija univerzalna je, važeća za sadašnjost ali i neka buduća vremena u kojima će tehnologija biti (navodno) naprednija ali će ljudski mentalni sklop ostati (nažalost i dalje) nepromenjen.
    Marković suvereno demonstrira sposobnost spontanog, lakog i preciznog pripovedanja; njegove slike ispisane su škrto, sa malo reči ali su bogate detaljima i naznakama, a metafore su rafinirane i elegantne. „Mrve pod kožom“ zaslužuju svu čitalačku pažnju koju bogato nagrađuju vanrednim umetničkim senzacijama.