Literatura i svakodnevica: Urbane legende U širokom korpusu onoga što se lakonski naziva svakodnevni život analitičari pronalaze (ili je bolje reći - identifikuju) brojne slojeve odnosa koji se uzimaju ’zdravo-za-gotovo’ a čiji su koreni vijugavi i zapreteni u mnogim institucijama nasleđenim iz primarnijih oblika organizovanja ljudskog življenja. Relativno je lako pratiti smerove proizvodnje-potrošnje ili državne prinude, svakovrsne oblike kroz koje se sprovodi socijalizacija mladih ličnosti ili se ’kroti’ njihova energija kanalisanje u manje destruktivne sfere (što omogućava vlastodršcima da njihov položaj nije prečesto na probi i pod sumnjom). No, pored racionalno objašnjivih pojava (kakve su škole, sudovi i zatvori, fabrike i pijace i sl.), sociolozi udruženi sa antropolozima i istoričarima ukazuju na relativno skrajnutu ali u svim društvima prisutnu liniju društvenog života koja se prilagođava promenama i opstaje kako u tzv primitivnim zajednicama tako i u visoko urbanizovanim sredinama ili magapolisima XXI veka. Tu ’sivu zonu’ čine krajnje bizarni segmenti kakvi se sujeverje (o zloćudnosti crnih mačaka, štetnosti prolaska ispod merdevina), rituali toliko srasli sa našim bićima da ih gotovo i ne primećujemo (kucanje u drvo ili ’držanje figa’ za sreću, izbegavanje baksuznog broja 13), pravilnosti u ponašanjima slučajno sastavljenih grupa (u redovima pred šalterom, na kolektivnim putovanjima i sl.). Ponešto od ovakvih dešavanja naučno je objašnjivo - tako je Erik Bern svojim teorijama o igranju društvenih igara (počev od knjige „Koju igru igraš?“) ukazao na obrasce kojih se nasvesno ali uporno držimo u određenim situacijama - ali i dalje mnoštvo pojava ostaje manje-više izvan analiza. Takav je slučaj sa tzv ’urbanim legendama’. Kao i u slučajevima tračeva (koji su prostorno ograničeni) i urbane legende se prenose ’od-usta-do-usta’, ne zna im se ’autor’ ali šetaju iz grada u grad, sa kontinenta na kontinent (naravno u okviru jednog civilizacijskog modela, ovde mislimo na tzv Zapadni svet). Pokušaji omalovažavanja ’priručnih legendi’ odnosno njihovog svrstavanja u niže oblike ponašanja praksa neprestano demantuje: uprkos podizanju tzv obrazovnog i kulturnog nivoa stanovništva ove ’poučne’ priče opstaju u milionskim megapolisima kao i u malim naseljima Starog ili Srednjeg veka odnosno varošicama i gradovima kapitalističkog društva prošlih vekova. Razvoj medija nije uništio te (ne)proverene glasine; naprotiv, moglo bi se reći da im je dao nova krila a Internet ih je definitivno raširio oko Zemaljske kugle načinivši od njih globalni fenomen.
Urbane legende dešavaju se, kako im to ime kaže, u većim ljudskim naseljima (mada bi se moglo raspravljati koliki broj ljudi u nekom mestu je potreban da bi se legenda svrstala u urbanu a ne ruralnu); čini se, međutim, da urbano nije pitanje broja tj. kvantifikacije već određenog pozicioniranja u odnosu na Prirodu - u pitanju je odmak od Prirodnog okruženja i zatvaranje u artificijelnu sredinu. Seoski način života, pak, podrazumeva potpuno jedinstvo sa Prirodom pa otuda nosi i drugačiji pogled na život ljudi i njihove zajednice u ’prirodnom okruženju’. No, ma koliko se ljudi zatvarali među zidove kuća, u ulice, blokove i gradove i postajali (naizgled) nezavisni od primarne sredine u kojoj su kao vrsta nastali, ti isti ljudi ne mogu pobeći od veštačkog sveta koji su stvorili i, konačno, ne mogu pobeći od sebe. Gradovi i civilizacija olakšavaju život ali ga ne lišavaju opasnosti i rizika; s druge strane sigurnosti, dakle, i dalje postoji ono nepoznato i tajanstveno. Kad se ovome dodaju tamni ponori ljudskog bića i sile koje odatle mogu da ’iskoče’ očito je da se civilizovani čovek XXI veka i dalje ima čega bojati. U prostore nejasnog, neobjašnjivog uskaču urbane legende - ’proverene’ priče o čudnim i strašnim stvarima koje su se desile u drugom soliteru, ulici iza ugla, delu istog grada do koga se (pre)brzo stiže; a kako su se daljine u našoj civilizaciji drastično ’skratile’, i drugi gradovi-države-kontinenti vrlo su blizu (ili, preciznije, nisu dovoljno daleko). Priče (koje kao da dolaze u talasima) o pomahnitalim mašinama i ljudima, o slučajevima koji nikako nisu mogli da se dese ali su se desili, o nemoći i ranjivosti čoveka usred urbanih džungli, kruže kroz razgovore poznanika, na stranicama novina, u etru i vitruelnoj stvarnosti. Ma koliko bile strašne one i skreću pažnju, upozoravaju, savetuju - rečju daju savete za goli opstanak. Naravno, urbane legende ispunjavaju i bazičnu potrebu čoveka da u obliku priče doživi drugi svet i život; okupljanje oko logorske vatre zamenili su kafići, televizori ili kompjuterski ekrani ali je i dalje ostala potreba da se, u relativnoj sigurnosti, radujemo i plašimo za nekoga drugog.
Ove potrebe iživljavaju i namiruju priče sakupljene u knjizi „Istinite laži - Priče o urbanim legendama“ koju je priredio i nedavno objavio Goran Skrobonja. Dvadesetdva domaća autora ispisala su svoje urbane legende, od onih koje su ’žive’ do potpuno novih/ sveže izmišljenih; legende su smeštene u prošlost, sadašnjost ili budućnost (tek da se pokaže da im vremenska odrednica ni malo ne ’škodi’), ispričane konsekventno (od početka do kraja) ili na preskok i sa različitim završecima (kakve legende umeju i trebaju da budu). Kolikogod raznorodne, ove (većinom) strašne priče otkrivaju krhkost sjajnih fasada kojima smo okruženi jer iza njih stoje nemerljive sile destrukcije ili puke slučajnosti (spram kojih smo sitni i jadni i nemoćni) a koje mirno čekaju svoj trenutak koji će, naravno, pre ili kasnije, ali sigurno - doći. A tada će se obistiniti svi košmari i noćne more koje smo, hteli to ili ne, nasledili od svojih predaka, nekada zbijenih oko vatre sred mračne i nepoznate zemlje, ispod isto takvog neba.
Urbane legende dešavaju se, kako im to ime kaže, u većim ljudskim naseljima (mada bi se moglo raspravljati koliki broj ljudi u nekom mestu je potreban da bi se legenda svrstala u urbanu a ne ruralnu); čini se, međutim, da urbano nije pitanje broja tj. kvantifikacije već određenog pozicioniranja u odnosu na Prirodu - u pitanju je odmak od Prirodnog okruženja i zatvaranje u artificijelnu sredinu. Seoski način života, pak, podrazumeva potpuno jedinstvo sa Prirodom pa otuda nosi i drugačiji pogled na život ljudi i njihove zajednice u ’prirodnom okruženju’. No, ma koliko se ljudi zatvarali među zidove kuća, u ulice, blokove i gradove i postajali (naizgled) nezavisni od primarne sredine u kojoj su kao vrsta nastali, ti isti ljudi ne mogu pobeći od veštačkog sveta koji su stvorili i, konačno, ne mogu pobeći od sebe. Gradovi i civilizacija olakšavaju život ali ga ne lišavaju opasnosti i rizika; s druge strane sigurnosti, dakle, i dalje postoji ono nepoznato i tajanstveno. Kad se ovome dodaju tamni ponori ljudskog bića i sile koje odatle mogu da ’iskoče’ očito je da se civilizovani čovek XXI veka i dalje ima čega bojati. U prostore nejasnog, neobjašnjivog uskaču urbane legende - ’proverene’ priče o čudnim i strašnim stvarima koje su se desile u drugom soliteru, ulici iza ugla, delu istog grada do koga se (pre)brzo stiže; a kako su se daljine u našoj civilizaciji drastično ’skratile’, i drugi gradovi-države-kontinenti vrlo su blizu (ili, preciznije, nisu dovoljno daleko). Priče (koje kao da dolaze u talasima) o pomahnitalim mašinama i ljudima, o slučajevima koji nikako nisu mogli da se dese ali su se desili, o nemoći i ranjivosti čoveka usred urbanih džungli, kruže kroz razgovore poznanika, na stranicama novina, u etru i vitruelnoj stvarnosti. Ma koliko bile strašne one i skreću pažnju, upozoravaju, savetuju - rečju daju savete za goli opstanak. Naravno, urbane legende ispunjavaju i bazičnu potrebu čoveka da u obliku priče doživi drugi svet i život; okupljanje oko logorske vatre zamenili su kafići, televizori ili kompjuterski ekrani ali je i dalje ostala potreba da se, u relativnoj sigurnosti, radujemo i plašimo za nekoga drugog.
Ove potrebe iživljavaju i namiruju priče sakupljene u knjizi „Istinite laži - Priče o urbanim legendama“ koju je priredio i nedavno objavio Goran Skrobonja. Dvadesetdva domaća autora ispisala su svoje urbane legende, od onih koje su ’žive’ do potpuno novih/ sveže izmišljenih; legende su smeštene u prošlost, sadašnjost ili budućnost (tek da se pokaže da im vremenska odrednica ni malo ne ’škodi’), ispričane konsekventno (od početka do kraja) ili na preskok i sa različitim završecima (kakve legende umeju i trebaju da budu). Kolikogod raznorodne, ove (većinom) strašne priče otkrivaju krhkost sjajnih fasada kojima smo okruženi jer iza njih stoje nemerljive sile destrukcije ili puke slučajnosti (spram kojih smo sitni i jadni i nemoćni) a koje mirno čekaju svoj trenutak koji će, naravno, pre ili kasnije, ali sigurno - doći. A tada će se obistiniti svi košmari i noćne more koje smo, hteli to ili ne, nasledili od svojih predaka, nekada zbijenih oko vatre sred mračne i nepoznate zemlje, ispod isto takvog neba.
0 komentara:
Постави коментар