Prikaz knjige „Zlato i srebro“ Snežane Minić
izdavač: Narodna biblioteka „Stevan Prvovenčani“ Kraljevo, 2009.
Nova pesnička knjiga Snežane Minić (1958), obimom nevelika, podeljena je u dve celine-ciklusa „Pred-govor“ i „Priča o jeziku“; no, odeljenost je samo uslovna, čak bi se moglo reći da zavarava, jer se glasovi iz ciklusa nastavljaju i prepliću gradeći tkanje koje je višestruko povezano.
Odabir pesme koja otvara knjigu „Erinije, furije i sl.“ u mnogome je simptomatičan i određuje njen dalji tok, kako u tonu kojim se knjiga razvija a pesme nižu, tako i u pravcu kojim će pročitano biti doživljavano i razumevano. Otuda su dve emocije-senzacije koje prva pesma nudi, ona o idealima mladosti i druga o sredovečnom svođenju računa i upoređivanju sa drugaricama, najava određene linije - ženske linije - koja će poeziju voditi odnosno koju će pesme slediti. Mada je taj ženski doživljaj, tokom knjige, retko eksplicitan, on ostaje prisutan u pozadini i nedvosmisleno određuje ton pevanja (i njegovog tumačenja).
Ženski glasovi u savremenoj srpskoj poeziji u rasponu su od robusne siline (u pesmama Radmile Lazić) do visoke stilizovanosti (poezija Dušice Pavkov); glas Snežane Minić umnogome je sveden i primiren te sklon verističkom slikanju prizora (najčešće sa neutralnim predznakom, mada ima i drugačijih primera) sa mataforičkim uzletima u finalu pesme. Pesnikinja insistira na prizoru kome ponekad može da prethodi narativni uvod, kao specifično pojašnjenje, dok se centralna slika razvija u par stihova, ali pokadšto ume da bude vrlo kratko eksponirana, u bljesku kojim se pevanje zaključuje. Kojim god postupkom da se pesma realizuje vremenski odmak je ono što je njeno (najpre vidljivo, površinsko) težište; odmak se pretače u analizu i ’svođenje računa’ iza kojih se nazire tačka (ili više tačaka) prelamanja. Jer, jaz između onoga što je bilo (u fizičkom svetu ili u mentalnim predstavama) i onoga što jeste (realitet događaja ali i mišljenja) konstantno je prisutan. Suprotstavljanje pređašnjeg, odnosno onoga što je doživljeno u detinjstvu, i sadašnjeg, razastire se od rodnog grada, porodice i sitnih dnevnih rutina do trenutaka u kojima se korača (naizgled) istim ulicama ili susreta sa osobama nekada znanim a sada gotovo potpunim strancima. Razlike i sličnosti u neprestanom su mešanju i čine se kao dva lica u stalnom smenjivanju. Ono što je novo, nastalo između dva sretanja sa istim prostorima/ljudima, lako se otkriva i odvaja. Problem je sa onim što je poznato. Pojavnost, ona fizička, otkriva se kao klopka i opsena jer, čak i ako je ulica ista, zgrade nedirnute (osim površne nagrišenosti vremenom), postoji otklon u oku posmatrača; tako je i sa poznanicima: i njih je vreme naružilo ali je ispod tih ožiljaka isto lice-telo- ličnost. Kako god, posmatrač ne vidi jasno ni ono što je pred njim, jer zapaža razlike koji (objektivno) nema, niti jasno ’vidi’ svoja sećanja, i slike se nikako ne poklapaju. Ta razlika, taj zazor posledica je mentalne slike prostora i ljudi koja je, u osnovi, šablon kroz koji se osmatra svet. Otuda izreka o devojkama koje su neograničeno volele „sve predmete, biljke i bića“ ali su, odlazeći do kraja nekih ulice i vraćajući se iz njih, sada, na prvi pogled, promenjene. Ili, možda, ipak i zaista, nisu? Jer, da jesu neke druge zar bi njihove sadašnje reči, posle svega preživljenog, bile „pesme sirena“? Moguće je da su sirene izmenile poneke stihove ali to je i dalje njihova pesma, one su i dalje sirene. Pesme (i pesnikinja), naravno, svedoče o toj izmeni ali su nedorečene jer u pitanju su duboke promene u temeljima ličnosti, mada smo skloniji da tumačimo kako su u pitanju samo pažljivija, šira sagledavanja tih fundamenata-arhetipova. Najotvorenije se izmene u mentalnim vizijama i vizurama mogu čitati/sagledati u dve pesme o Odiseju (kojoj se pridružuje i ona o Argonautima); žudnja za lažljivim moreplovcem traje, s jedne strane, dok je, s druge, nedvosmisleno konstatovano da se sve promenilo mada je Itaka još uvek ostrvo. Mitski obrazac ostaje, dakle, isti ali se vidi drugačije, iskosa, pa su i vrednosni predznaci i relacije pretrpeli promene jer su se neke razdaljine skratile a druge ’odužile’. Konačno, pesma „Pred-govor“ kristalizuje (trenutno) stanje raskoraka između obala, mladosti sa koje se krenulo i starosti ka kojoj vodi put. Taj dugi put povređuje biće (telo-duh) i taloži kraste na njega; no, ispod njih i dalje je nepromenjeno (jednom-nekada novo) biće zatvoreno i sputano ali dostupno ako se, bolno, sa njega zderu pokrovi svakodnevice; taj napor nije samo u fizičkim činjenjima već i u onome što pesnikinja označava kao ’jezik’ odnosno sistem kojim se imenuju i izražavaju emocije i misli; ukoliko je taj sistem rigidan, siromašan i zatvoren u njemu neće biti reči kojima se predstavljaju određena mentalna stanja i procesi pa se, otuda, oni ne mogu jezički uobličiti i preneti drugima. Fenomen siromašenja jezika koji proizvodi siromašenje duhovnosti intrigirao je brojne umetnike XX veka širom sveta a izvesno je da će u ovom veku biti još aktuelniji.
Uz pomenuta promišljanja sredovečnosti kao prostor/vremena između dve obale, kao manje-više (ne)vezani segmenti nalaze se i pesme-prizori-izveštaji sa putovanja, bilo kroz rodni kraj, kroz gradove i predele Nemačke te muzej Dostojevskog u Rusiji. Prostorno-geografske odrednice, insistiranje na toponimima i pejzažu, potcrtavaju posebni ’dnevnički’ ton koji, u drugom sloju, nosi crte izbeglištva i univerzalnog intelektualnog tragalaštva. Pesnikinja se ne zadovoljava nabrajanjima fakata i opisima viđenog već beleži i slobodne utiske koje su rezultat (posledica) reakcije senzualnog bića na drugačije izazove. U par stihova se, otuda, uspostavlja veza sa Inkama, Bašoom, spaljenim vešticama, ledničkim jezerom, kornjačama, potvrđujući tako da se od sopstvene ličnosti ne može pobeći, da ona određuje šta se vidi i kako se viđeno doživljava-shvata. Tako se zatvara krug otvoren kontemplacijama o prolazom, o onome što je nasleđeno, o ličnom nasleđu, nadanjima (izneverenim), o volji za oslobađanjem iz lavirinta svakodnevice koja, međutim, vremenom jenjava.
Mada svoj glas nedvosmisleno određuje polom, pesnikinja, kako je rečeno, bez naglašenih afektacija, precizno i škrto razvija stihove i zaključuje ih smireno, ostavljajući otvorena vrata za nove utiske posle ponovljenih iščitavanja koja potvrđuju valjanost stihova. Kao male poetske egzibicije, uočavaju se, gde-gde fraziranja znanih sklopova (npr „nisu nam zajedno tekli školski dani“) kao i ponavljanja koja će zaličiti na refrene. Nakon što se sklope korice „Zlata i srebra“ čitalac će biti bogatiji za nekolicinu dopadljivih slika kao i za par pitanja na koja su mu ponuđeni zanimljivi odgovori.
izdavač: Narodna biblioteka „Stevan Prvovenčani“ Kraljevo, 2009.
Nova pesnička knjiga Snežane Minić (1958), obimom nevelika, podeljena je u dve celine-ciklusa „Pred-govor“ i „Priča o jeziku“; no, odeljenost je samo uslovna, čak bi se moglo reći da zavarava, jer se glasovi iz ciklusa nastavljaju i prepliću gradeći tkanje koje je višestruko povezano.
Odabir pesme koja otvara knjigu „Erinije, furije i sl.“ u mnogome je simptomatičan i određuje njen dalji tok, kako u tonu kojim se knjiga razvija a pesme nižu, tako i u pravcu kojim će pročitano biti doživljavano i razumevano. Otuda su dve emocije-senzacije koje prva pesma nudi, ona o idealima mladosti i druga o sredovečnom svođenju računa i upoređivanju sa drugaricama, najava određene linije - ženske linije - koja će poeziju voditi odnosno koju će pesme slediti. Mada je taj ženski doživljaj, tokom knjige, retko eksplicitan, on ostaje prisutan u pozadini i nedvosmisleno određuje ton pevanja (i njegovog tumačenja).
Ženski glasovi u savremenoj srpskoj poeziji u rasponu su od robusne siline (u pesmama Radmile Lazić) do visoke stilizovanosti (poezija Dušice Pavkov); glas Snežane Minić umnogome je sveden i primiren te sklon verističkom slikanju prizora (najčešće sa neutralnim predznakom, mada ima i drugačijih primera) sa mataforičkim uzletima u finalu pesme. Pesnikinja insistira na prizoru kome ponekad može da prethodi narativni uvod, kao specifično pojašnjenje, dok se centralna slika razvija u par stihova, ali pokadšto ume da bude vrlo kratko eksponirana, u bljesku kojim se pevanje zaključuje. Kojim god postupkom da se pesma realizuje vremenski odmak je ono što je njeno (najpre vidljivo, površinsko) težište; odmak se pretače u analizu i ’svođenje računa’ iza kojih se nazire tačka (ili više tačaka) prelamanja. Jer, jaz između onoga što je bilo (u fizičkom svetu ili u mentalnim predstavama) i onoga što jeste (realitet događaja ali i mišljenja) konstantno je prisutan. Suprotstavljanje pređašnjeg, odnosno onoga što je doživljeno u detinjstvu, i sadašnjeg, razastire se od rodnog grada, porodice i sitnih dnevnih rutina do trenutaka u kojima se korača (naizgled) istim ulicama ili susreta sa osobama nekada znanim a sada gotovo potpunim strancima. Razlike i sličnosti u neprestanom su mešanju i čine se kao dva lica u stalnom smenjivanju. Ono što je novo, nastalo između dva sretanja sa istim prostorima/ljudima, lako se otkriva i odvaja. Problem je sa onim što je poznato. Pojavnost, ona fizička, otkriva se kao klopka i opsena jer, čak i ako je ulica ista, zgrade nedirnute (osim površne nagrišenosti vremenom), postoji otklon u oku posmatrača; tako je i sa poznanicima: i njih je vreme naružilo ali je ispod tih ožiljaka isto lice-telo- ličnost. Kako god, posmatrač ne vidi jasno ni ono što je pred njim, jer zapaža razlike koji (objektivno) nema, niti jasno ’vidi’ svoja sećanja, i slike se nikako ne poklapaju. Ta razlika, taj zazor posledica je mentalne slike prostora i ljudi koja je, u osnovi, šablon kroz koji se osmatra svet. Otuda izreka o devojkama koje su neograničeno volele „sve predmete, biljke i bića“ ali su, odlazeći do kraja nekih ulice i vraćajući se iz njih, sada, na prvi pogled, promenjene. Ili, možda, ipak i zaista, nisu? Jer, da jesu neke druge zar bi njihove sadašnje reči, posle svega preživljenog, bile „pesme sirena“? Moguće je da su sirene izmenile poneke stihove ali to je i dalje njihova pesma, one su i dalje sirene. Pesme (i pesnikinja), naravno, svedoče o toj izmeni ali su nedorečene jer u pitanju su duboke promene u temeljima ličnosti, mada smo skloniji da tumačimo kako su u pitanju samo pažljivija, šira sagledavanja tih fundamenata-arhetipova. Najotvorenije se izmene u mentalnim vizijama i vizurama mogu čitati/sagledati u dve pesme o Odiseju (kojoj se pridružuje i ona o Argonautima); žudnja za lažljivim moreplovcem traje, s jedne strane, dok je, s druge, nedvosmisleno konstatovano da se sve promenilo mada je Itaka još uvek ostrvo. Mitski obrazac ostaje, dakle, isti ali se vidi drugačije, iskosa, pa su i vrednosni predznaci i relacije pretrpeli promene jer su se neke razdaljine skratile a druge ’odužile’. Konačno, pesma „Pred-govor“ kristalizuje (trenutno) stanje raskoraka između obala, mladosti sa koje se krenulo i starosti ka kojoj vodi put. Taj dugi put povređuje biće (telo-duh) i taloži kraste na njega; no, ispod njih i dalje je nepromenjeno (jednom-nekada novo) biće zatvoreno i sputano ali dostupno ako se, bolno, sa njega zderu pokrovi svakodnevice; taj napor nije samo u fizičkim činjenjima već i u onome što pesnikinja označava kao ’jezik’ odnosno sistem kojim se imenuju i izražavaju emocije i misli; ukoliko je taj sistem rigidan, siromašan i zatvoren u njemu neće biti reči kojima se predstavljaju određena mentalna stanja i procesi pa se, otuda, oni ne mogu jezički uobličiti i preneti drugima. Fenomen siromašenja jezika koji proizvodi siromašenje duhovnosti intrigirao je brojne umetnike XX veka širom sveta a izvesno je da će u ovom veku biti još aktuelniji.
Uz pomenuta promišljanja sredovečnosti kao prostor/vremena između dve obale, kao manje-više (ne)vezani segmenti nalaze se i pesme-prizori-izveštaji sa putovanja, bilo kroz rodni kraj, kroz gradove i predele Nemačke te muzej Dostojevskog u Rusiji. Prostorno-geografske odrednice, insistiranje na toponimima i pejzažu, potcrtavaju posebni ’dnevnički’ ton koji, u drugom sloju, nosi crte izbeglištva i univerzalnog intelektualnog tragalaštva. Pesnikinja se ne zadovoljava nabrajanjima fakata i opisima viđenog već beleži i slobodne utiske koje su rezultat (posledica) reakcije senzualnog bića na drugačije izazove. U par stihova se, otuda, uspostavlja veza sa Inkama, Bašoom, spaljenim vešticama, ledničkim jezerom, kornjačama, potvrđujući tako da se od sopstvene ličnosti ne može pobeći, da ona određuje šta se vidi i kako se viđeno doživljava-shvata. Tako se zatvara krug otvoren kontemplacijama o prolazom, o onome što je nasleđeno, o ličnom nasleđu, nadanjima (izneverenim), o volji za oslobađanjem iz lavirinta svakodnevice koja, međutim, vremenom jenjava.
Mada svoj glas nedvosmisleno određuje polom, pesnikinja, kako je rečeno, bez naglašenih afektacija, precizno i škrto razvija stihove i zaključuje ih smireno, ostavljajući otvorena vrata za nove utiske posle ponovljenih iščitavanja koja potvrđuju valjanost stihova. Kao male poetske egzibicije, uočavaju se, gde-gde fraziranja znanih sklopova (npr „nisu nam zajedno tekli školski dani“) kao i ponavljanja koja će zaličiti na refrene. Nakon što se sklope korice „Zlata i srebra“ čitalac će biti bogatiji za nekolicinu dopadljivih slika kao i za par pitanja na koja su mu ponuđeni zanimljivi odgovori.
0 komentara:
Постави коментар