Sveži ’Oskarovac’ višeznačnog imena „The Hurt Locker“ (što bi na vojničkom šatrovačkom značilo ’teško ranjen’ ili ’miner u tesnoj rupi sa bombom’ - u svakom slučaju nešto nezgodno čak i za ratnički posao) zanimljiva je pojava. Kako većina novinara kaže, reč je filmu koji niko nije gledao jer je imao bioskopski život samo u velikim gradovima SAD a potom je izbačen na DVD, pored hiljada drugih naslova. Oni koji su ga, ipak, videli (pre dobijanja nagrade) nisu oduševljeni; poznavaoci minerskog posla tvrde da je čitava priča ’tanka’ jer mineri koji nisu timski radnici nisu poželjni u ratu; uprkos tome izvesni vojnik-veteran rata u Iraku tvrdi da je film ukrao njegove doživljaje pa je tužio filmadžije tražeći svoja prava tj. pare. S druge strane, finale trke za Oskara sudario je „Hurt Lockere“ sa „Avatarom“, bivše supružnike Biglou i Kamerona, ratni i naučno fantastični film, muškarca i ženu kao režisere. I nadalje ostaje pitanje: zašto je Oskara dobio ratni film koji je režirala žena? Zbog čisto žanrovskih predrasuda (prema naučnoj fantastici), da bi se (polno korektno) žene potvrdile kao odlični režiseri? Ili, zato što „Hurt Lockeri“ nose poruke koji su, u ovom trenutku Globalizacije, podobne?
„Avatar“ je film nesporene vizuelne lepote ali istrošenog sadržaja i pouka. To da su ljudi iz korporacija kvarni i da im je samo profit važan toliko je ofucano da nikoga ne potresa u naučnoj fantastici a i šire (setimo se serijala „Alien“ u kome su, iz filma u film, pravi loši momci korporacijski činovnici a ne ružni i gladni vanzemaljac). Ukoliko bi se ’terao mak na konac’ ceo zaplet je ’lažnjak’ jer korporacija nije imala nikakav razlog da bude fina sa domoricima, mogla je da ih utamani odmah pošto je otkrila da planeta sadržio ono što joj treba i tako izbegne dosadne naučnika - ali tada ne bi bilo nikakve priče (sa delimičnim hepi-endom) pa ni filma, zar ne? „Hurt Lockeri“ (sjajno i ubedljivo usnimljeni) u startu imaju prednost jer su smešteni u sadašnjost rata sa terorizmom, glavni junaci su ’dobri domaći momci’ Amerikanci koji, u neprijateljsko-varvarskom okruženju, pokušavaju da uvedu red, demokratiju i prosperitet; od pritiska odgovornosti, želje da ne omanu na dužnosti i živi dočekaju smenu oni malo (ili malo više) ’prolupaju’ ali time je njihova žrtva još veća (kada se vrate kući neće moći da se uklope u potrošački raj i miran život pa se, predvidivo, vraćaju da obrnu još jednu rundu ratnog uterivanja globalizacije među nevernike).
Američkom filmu trebalo je vremena da ’zagrize’ u Vijetnamski rat, koji je slavno izgubljen. Posle dosta otpora taj ’mali, prljavi rat’ potrošen je kroz nekoliko remek-dela i bezbroj filmskih budalaština. Stvarnost je, pak, uveliko išla dalje, u Prvi rat za naftu (tzv Zalivski rat), pa Drugi naftni rat sa Sadamom koji se nastavio u trenutni rat protiv terorista. U svima je vojevala američka vojska o kojoj je valjalo reći nešto i kroz filmove. Paralelno sa ’novim ratovima’ postajala je aktuelnija i teorija o sukobu civilizacija Semjuela Hantingtona (1927-2008), obznanjena kao članak 1993. a kao knjiga 1996.g. Osnovna teza profesora Hantingtona jeste da će se ratovi nadalje voditi ne zbog teritorija ili iz ekonomskih razloga već pre svega zbog neprelaznih kulturoloških razlika - pod kojima on uglavnom podrazumeva razlike utemeljene na religijskim doktrinama. Sukobi država i naroda istih religija-civilizacija biće zaboravljeni kada se zarati sa drugom verom-civilizacijom; među devet civilizacija koje poznaje, Hantington ’otkriva’ prirodne neprijatelje i prirodne saveznike. Mada je teorija sukoba civilizacija oštro kritikovana, događaji kakvi su napad 11.09.2001.g. i rat protiv ’osovine zla’, praktično potvrđuju njeno postojanje u praksi. I sama teorija počinje da služi kao opravdanje za neke postupke. Ako su civilizacijske prepreke nepremostive, onda je Zapadni svet u neprijateljskom okruženju i nema svrhe da se trudi da razume svoje neprijatelje već treba samo da ih ’neutrališe’. Junacima „Hurt Lockera“ svi domoroci su isti: sumnjivi i opasni; lovcima na ucenjene glave oni su paketi koji, živi ili mrvi, vrede neke pare. Pokušaj glavnog junaka da rasvetli smrt dečaka koji mu je bio simpatičan (i tako ispadne human i ’duševan’) neslavno propada jer je nasilno nakalamljen na priču. I međusobna jadanja vojnika da ne znaju šta će sa sobom kad postanu civili, zvuče nategnuto. Ako se, pak, preskoče sve te ’unutrašnje slabosti’ ostaje fakat da se treba držati svojih i pucati u ostale - u tome su „Hurt Lockeri“ vrlo dobri. Na istoj liniji je i film Ridlija Skota „Pad crnog sokola“ (2001, po istinitom događaju u Somaliji 1993. kada su marinci, kao mirovnjaci, pretrpeli poraz od lokalnih gospodara rata); i tamo su domoroci crna masa koja beslovesno napada i koju treba gledati samo preko nišana sa prstom na obaraču. Pripadnici drugih civilizacija ne umeju da cene dobročinstva Zapada pa prema njima ne treba imati milosti. Novi milenijum otkriva se kao sadašnje i buduće vreme sveopšteg rata civilizacija, dakle svih protiv svih. Teorija koja objašnjava i opravdava taj rat, u filmovima kakvi su „Pad crnog sokola“ i „Hurt Locker“, dobija za široke mase prijemčiviji lik; nagrada Oskar potonjem filmu potvrđuje u kom se smeru razvijaju događaji i propaganda koja ih prati.
„Avatar“ je film nesporene vizuelne lepote ali istrošenog sadržaja i pouka. To da su ljudi iz korporacija kvarni i da im je samo profit važan toliko je ofucano da nikoga ne potresa u naučnoj fantastici a i šire (setimo se serijala „Alien“ u kome su, iz filma u film, pravi loši momci korporacijski činovnici a ne ružni i gladni vanzemaljac). Ukoliko bi se ’terao mak na konac’ ceo zaplet je ’lažnjak’ jer korporacija nije imala nikakav razlog da bude fina sa domoricima, mogla je da ih utamani odmah pošto je otkrila da planeta sadržio ono što joj treba i tako izbegne dosadne naučnika - ali tada ne bi bilo nikakve priče (sa delimičnim hepi-endom) pa ni filma, zar ne? „Hurt Lockeri“ (sjajno i ubedljivo usnimljeni) u startu imaju prednost jer su smešteni u sadašnjost rata sa terorizmom, glavni junaci su ’dobri domaći momci’ Amerikanci koji, u neprijateljsko-varvarskom okruženju, pokušavaju da uvedu red, demokratiju i prosperitet; od pritiska odgovornosti, želje da ne omanu na dužnosti i živi dočekaju smenu oni malo (ili malo više) ’prolupaju’ ali time je njihova žrtva još veća (kada se vrate kući neće moći da se uklope u potrošački raj i miran život pa se, predvidivo, vraćaju da obrnu još jednu rundu ratnog uterivanja globalizacije među nevernike).
Američkom filmu trebalo je vremena da ’zagrize’ u Vijetnamski rat, koji je slavno izgubljen. Posle dosta otpora taj ’mali, prljavi rat’ potrošen je kroz nekoliko remek-dela i bezbroj filmskih budalaština. Stvarnost je, pak, uveliko išla dalje, u Prvi rat za naftu (tzv Zalivski rat), pa Drugi naftni rat sa Sadamom koji se nastavio u trenutni rat protiv terorista. U svima je vojevala američka vojska o kojoj je valjalo reći nešto i kroz filmove. Paralelno sa ’novim ratovima’ postajala je aktuelnija i teorija o sukobu civilizacija Semjuela Hantingtona (1927-2008), obznanjena kao članak 1993. a kao knjiga 1996.g. Osnovna teza profesora Hantingtona jeste da će se ratovi nadalje voditi ne zbog teritorija ili iz ekonomskih razloga već pre svega zbog neprelaznih kulturoloških razlika - pod kojima on uglavnom podrazumeva razlike utemeljene na religijskim doktrinama. Sukobi država i naroda istih religija-civilizacija biće zaboravljeni kada se zarati sa drugom verom-civilizacijom; među devet civilizacija koje poznaje, Hantington ’otkriva’ prirodne neprijatelje i prirodne saveznike. Mada je teorija sukoba civilizacija oštro kritikovana, događaji kakvi su napad 11.09.2001.g. i rat protiv ’osovine zla’, praktično potvrđuju njeno postojanje u praksi. I sama teorija počinje da služi kao opravdanje za neke postupke. Ako su civilizacijske prepreke nepremostive, onda je Zapadni svet u neprijateljskom okruženju i nema svrhe da se trudi da razume svoje neprijatelje već treba samo da ih ’neutrališe’. Junacima „Hurt Lockera“ svi domoroci su isti: sumnjivi i opasni; lovcima na ucenjene glave oni su paketi koji, živi ili mrvi, vrede neke pare. Pokušaj glavnog junaka da rasvetli smrt dečaka koji mu je bio simpatičan (i tako ispadne human i ’duševan’) neslavno propada jer je nasilno nakalamljen na priču. I međusobna jadanja vojnika da ne znaju šta će sa sobom kad postanu civili, zvuče nategnuto. Ako se, pak, preskoče sve te ’unutrašnje slabosti’ ostaje fakat da se treba držati svojih i pucati u ostale - u tome su „Hurt Lockeri“ vrlo dobri. Na istoj liniji je i film Ridlija Skota „Pad crnog sokola“ (2001, po istinitom događaju u Somaliji 1993. kada su marinci, kao mirovnjaci, pretrpeli poraz od lokalnih gospodara rata); i tamo su domoroci crna masa koja beslovesno napada i koju treba gledati samo preko nišana sa prstom na obaraču. Pripadnici drugih civilizacija ne umeju da cene dobročinstva Zapada pa prema njima ne treba imati milosti. Novi milenijum otkriva se kao sadašnje i buduće vreme sveopšteg rata civilizacija, dakle svih protiv svih. Teorija koja objašnjava i opravdava taj rat, u filmovima kakvi su „Pad crnog sokola“ i „Hurt Locker“, dobija za široke mase prijemčiviji lik; nagrada Oskar potonjem filmu potvrđuje u kom se smeru razvijaju događaji i propaganda koja ih prati.
0 komentara:
Постави коментар