VANZEMALJCI U LJUDSKOJ (NE)MILOSTI

Tekući bioskopski hit „Distrikt 9“ žanje različite kritike, od otvorenih pokuda do proglašavanja za jedan od prelomnih filmova u istoriji naučne fantastike. Ako se ’progutaju’ poprilične šupljine u postavci priče (od gotovo neverovatne kompatibilnosti u ishrani ’poniznih’ - koji obožavaju mačiju hranu ali i ostalo meso – pa nadalje) ili gotovo groteskni momenti (npr o prostituciji žena sa vanzemaljcima koji, pak, legu jaja, baš kao ’alijeni’ iz istoimenog filma), ono što u stvari pleni pažnju gledališta jeste osnovna postavka po kojoj su polumrtvi vanzemaljci, iz svog broda ko zna otkud došlog a parkiranog iznad Johanesburga (eto malo svetske demetropolizacije), smešteni u prihvatni logor na ’zemlji’ i da su, posle 20 godina, toliko smetali i iritirali ’običan svet’ da su vlasti rešile da ih smeste u ’lepo’ šatorsko naselje 200 kilometara od grada. Naravno, sve ovo već je nebrojano puta viđeno u istoriji čovečanstva ali sada su vanzemaljci u ulozi nevoljnika kojima neko drugi, u ime samilosti, tesno kroji kapu. Kad ovakve stvari ljudi čine ljudima one izazivaju zgražanje (istina, nikada jednodušno jer uvek ima onih koji opravdavaju takve postupke) ali šta ako se tako nešto radi bićima koja nisu ljudi? Da li se tada maltretiranja lakše tolerišu ili bi ljude trebalo da je još više sramota zbog onoga što rade?

Kakav god da je odgovor na pitanje, fakat jeste da „Distrikt 9“ dodaje ’slučaju’ vanzemaljci još jednu kockicu i razvija njihov status u naučnoj fantastici ali i u širem kontekstu popularne kulture XXI veka. Bića sa drugih planeta definitivno su prešla veliku put od kreatura koje plaše i prete do onih koje su u našoj (ne)milosti. Marsovci u Velsovom „Ratu svetova“ (1898) nisu znali za milost prema Zemljanima: ubijali su ih ’zracima smrti’, trovali gasovima ali i jeli. Od tada pa sledećih pola veka, a posebno od kraja 1920-tih, u eri jeftine, šundovske ’palp’ naučne fatnastike, vanzemaljci u raznim oblicima i dezenima, od ’malih zelenih’ do ’buljookih čudovišta’, harali su Zemljom, palili i žarili, ubijali i terorisali čovečanstvo koje je moralo da se brani, a često je bilo i na ivici nestanka. Mašta bezbroj pisaca, strip i filmskih scenarista upinjala se da smisli što strašnije ’alijene’ sa svakojakim moćima koje će, ipak, hrabri momci pobediti. Ponekad su, istina, vanzemaljci uspeli da pobede kao u romanu Džeka Finija (1955) i filmovima „Invazija kradljivca tela“ (1956, 1978, 1993; da sramota bude veća u pitanju su bile spore koje su zaposedale ljudske umove i tela a ne neko sa kim bi se podelio staromodni megdan-dvoboj), ali je, u celini gledano, Zemlja dobijala ratove (čak i kad je gubila neke bitke). Među opasnije vanzemaljce koji prete ljudima svakako spada „Tuđin“ iz filmskog serijala i istoimenog romana Alana Din Fostera iz 1979. (ali, pravdoljubivi bi gorko rekli: pobedili bi mi njih ’glatko’ da nema izdajica u našim redovima); ništa manje opasne nisu ni bube iz romana „Zvezdani jurišnici“ (1959) Roberta Hajnlajna po čijim motivima se i dalje snima serijal svemirsko-borbeno-oslobodilačkih filmova.

Ipak, susreti sa vanzemaljcima nisu uvek morali da budu ratoborni; film „Bliski susreti treće vrste“ (1977) najčešće je pominjani primer ovakvog druženja; poznavaoci naučne fantastike, međutim, sećaju se i novele „Srce zmije“ (1959) Ivana Antonoviča Jefremova, koja mnogo pre zapadnih kolega opisuje kratki susret ljudi i inteligentnih bića u beskrajnom svemiru, prepun međusobnog poštovanja za tako retku pojavu kakva je život i to inteligentan. Drugačije se ponašaju i vanzemaljci u romanu „Pikinik kraj puta“